T 1991 Temerin

T – 1991 – Temerin

Q: Možeš li, molim te, da mi se predstaviš?

A: Ja sam Tobijaš, imam 24 godine, živim u Temerinu. Studiram u Novom Sadu na FTN Mehatronika, sad već Master polako zavržavam. Tako, ukratko. Ovde sam član Društva ljubitelja prirode „Falco“. Bavim se fotografijom. Tako, ukratko.

Q: Sjajno. Hvala ti. Sad jedna od stvari od kojih smo pošli, neko pitanje identiteta. Koliko je identitet važan?

A: Identitet jeste važan. Kome kako? To zavisi, ali to samopoštovanje i samoozbiljnost, to je ono što je važno. Baš koji identitet to je važno za osobu.

Q: Ja sam razumela da misliš da ima više identiteta kod svakog od nas.

A: Da, ima više identiteta i ono što sam rekao da je samopouzdanost važna stvar, jer svako se drukčije ponaša kod kuće, jedno društvo drukčije, drugo društvo drukčije i tako.

Q: A šta utiče na te razlike u ponašanju?

A: Pa, razlike između ljudi, kultura, navike, gde šta može, gde šta ne može. Ne možeš isto pričati sa rođacima, bakama, dedom, koji ne znaju ove novije stvari, ako nešto treba onda moraš objasniti, a drugačije ide sa drugovima koji nove izraze iz tehnologije znaju i to ne treba objašnjavati.

Q: Apsolutno se slažem. A reci mi, odakle potiče identitet? Kako ga dobijamo?

A: Pa, delom stvorimo sami i verovatno delom na osnovu okoline stvorimo, kako ljudi vide nas. To je više filozofski već.

Q: Osećaj se slobodno da filozofiraš. Ovo i jesu takva pitanja da ostavljaju prostora za to. Šta je to što nasleđujemo? Šta je naše nasleđe?

A: Pa, gene nasleđujemo sigurno. Kulturu i jezik učimo dok smo mali još i većina je učeno.

Q: Koliko dugo ti živiš u Temerinu?

A: Od rođenja.

Q: Kako se ti osećaš u Temerinu?

A: Pa, dobro. Ne mogu reći ništa loše. Ima i problematičnih stvari, ali generalno je u redu.

Q: A kakve stvari to mogu biti problematične?

A: Problematično je sad, trenutno, društvo i stanje u društvu i državi, uglavom ekonomsko. Nema posla, ljudi nisu zaposleni, nemaju para pa onda imaju probleme, pa se ljute. Glavni razlog je to. Društvo postaje različito, mesta za izlaske za neke vrste ima, neke vrste nema i to su problemi. A u Temerinu, koliko sam primetio, ogroman problem je pasivnost ljudi. Bilo šta se organizuje, ili ovde ili u KICu, pre ili trenutno, pratio sam neko vreme redovno, ima neko otvaranje, dolaze organizatori  čija je izložba ili otvaranje koje drži,njegova rodbina, do pet ljudi. Ako nema kiše onda 20 ljudi. Mislim to je katastrofa. Nema ljudi, nigde nema aktivnosti društvene, nestane. Postepeno počinje i verski da se izražava ta pasivnost ljudi. To ovako pravi problem.

Q: To je pitanje koje i mene jako muči pošto se dugo trudim da organizujem aktivnosti. Šta možemo da uradimo da se to promeni na neki način?

A: E, to ne znam. To je baš teško pitanje. Zavisi gde i kako, ali sad baš koju oblast bi organizator trebalo da prati, šta su želje ljudi, da uključi i mlade da i oni dolaze, jer trebalo bi graditi na mlađim ljudima, jeste za uzraste do 30 godina, jer preko 30 već svako uglavnom ima porodicu, decu, pa je zauzet, ne može. Za civilne, društvene aktivnosti mnogo manje učestvuje.

Q: Kakvi su onda to sadržaji koji nedostaju ovde mladima da bi se više kretali?

A: Treba nuditi više i pitati. Bile su stvari znam, bavim se fotografisanjem. Pre pet godina je bila neka izložba slika o temi prirode, sad ne znam pod kojim nazivom. Učestvovalo je petoro ili šestoro autora, svako po pet-deset slika, a od tada to nije ponovljeno. Uopšte. Tada sam počeo. Još nisam učestvovao, nisam ja bio. Od tada ne postoji to uopšte, nije napisan konkurs, ništa od izložbi se ne dešava. Video sam da je bilo nešto ispisano dase jave ljudi da budu izloženi radovi sa ne znam pet-šest ljudi stručno mišljenje. Mislim, dobro, može to i tako, ali to nije toliko blizu ljudima. Bar ja tako mislim. 

Q: A da li imaš utisak da ljudi pitaju tebe ili slušaju tebe vezano za te stvari? Je l’ neko dođe i kaže: ‘Šta ti misliš da treba da imamo od sadržaja?’

A: Pa, neki pitaju. Mene nisu pitali. Znam kad sam pitao neke podatke vezane za događaj kad će biti, tačno šta, jer ako odem da snimam nešto, moram da znam malo više unapred i uglavnom ne dobijem ni odgovor.

Q: Šta možemo da uradimo da se komunikacija popravi?

A: Nekako to motivisati, teško uglavnom. Društvo je ovde skroz zatvoreno. Nemam ideju baš.

Q: Na koji način je zatvoreno?

A: Ne znam, kad je nešto postavljeno da javno čekaju neko mišljenje, koliko ja znam to nikako ne dobije povratnu spregu. Nikakvo mišljenje, ništa. Moguće da nešto malo ima, ali uglavnom ne. Sad, i ovde sa „Falcom“ nešto objavimo, uglavnom nema odgovora. Ne dobijemo ništa. Bila je pre dve godine inicijativa za biciklističku stazu. Dobro, mi smo bili svesni da se to ne može izvesti za mesec dana, da je to neki proces koji traje godinama, možda pet-deset godina da ode, ali dobili smo odgovor: ovo nije u ovogodišnjem planu, pa obratimo se da u neki dalji plan ubaci. I odbacili su skroz inicijativu. To smo zaboravili. Jeste u planu nešto postojalo već i pre, ali smo želeli da to aktiviramo po malo da to pogleda, da počinje proces projektovanja, sagledavanja mogućnosti da nešto pokrene, pa to i košta. Sad da li sama Opština ili sa nekim udruženjem da preda neki projekat za finansiranje da li ovde u državi ili za IPA projekat, moglo bi i to. To mi sami ne možemo uraditi. Mora da drži Opština glavni voz.

Q: Znači, puno podrške. A pominjao si nedostatak komunikacije i povratnih informacija. Sada me zanima jedan aspekt. Pošto si ti Mađar, kako doživljavaš međunacionalnu komunikaciju u Temerinu? Da li misliš da postoje razlike među…?

A: Javne komunikacije?

Q: Uopšte komunikacije.

A: Novine postoje odvojeno i na mađarskom i na srpskom. Radio trenutno radi pola vremena na mađarskom, pola vremena na srpskom, pa sad, nažalost za medije, objavljuju neke informacije, ali ima dosta grešaka, što je problem. I u novine i u radio. I onda treba to proveravati, ne može se ni tome verovati, a objavljene informacije su uglavnom sa jedne strane gledane, nisu široko pogledane da šta je. Prethodno je bio pomenut, vezano za Kancelariju za mlade, da tamo opštine imaju i televizijski kanal. Znam da to je bilo ovde i u susedstvu na kablovskoj TV to relativno jednostavno je moguće realizovati, ali ovde to još fali. Moglo bi raditi i to.

Q: Kako ta podeljenost u medijskoj komunikaciji utiče na komunikaciju među ljudima?

A: Pa, utiče dosta. Za jesen smo radili aktivnost sađenja drva sa podrškom ministarstva iz Beograda, sad ne znam tačno gde smo dobili novca. Obavestili smo medije. Pojavili su se, ako ne grešim, jedino iz temerinskog radija na mađarski kanal, a za ostali smo mi pisali članak i poslali, pa nisu ni objavili. Ili su samo deo, kao desetinu, objavili. Ono što smo mi uradili, dokumentovali i sve, ali ja sam za to da sve više stavimo pažnju na vebsajtu i onda tamo možemo objaviti i biće bolje pristupno ljudima.

Q: Da li imaš osećaj da je takva situacija negde zbog jezika  komuniciranja ili postoje neki drugi razlozi?

A: Bilo je to malo i greška od strane nas, a tekst je bio preveden tako da trebalo bi samo da objave. To nisu hteli. Radili smo mi tada i video snimak i sečenje videa i sve je bilo urađeno. Nigde nisu objavili, nisu hteli, kao da nismo dovoljno na vreme javili da oni dolaze. Znam da negde smo javili na vreme. Nisu hteli, posle odgovor da nismo javili.

Q: Mnogo izgovora.

A: Ide malo interesa, aktuelnosti šta je. Prošle godine, posle robotskog takmičenja su me pitali, to je bilo za RTV na mađarskom i onda sam ja bio kao jedan kandidat, vezano za robotsko takmičenje ja pričam 10-15 minuta na kraju jedno pitanje je da li hoću da odem u inostranstvo ili ovde da zaposlim i onda na kraju vest je izašla samo taj deo vezano za zapošljavanje i da ljudi hoće ili neće da odlaze iz zemlje, tako da, i ako daš izjavu, to se menja toliko da ne možeš znati na kraju šta će biti.

Q: Ljudi to stave u svoj kontekst.

A: Da, tu je bio kontekst reportera i aktualnosti politike i ostalog društva, da šta je trenutno aktualno, to kao aktuelna tema već dve godine sigurno, a da dobije neku medijsku publicitet robotsko takmičenje, to ne ide. Jedino preko ovako, ali ne kažem, to je takmičenje za studente i ostalo i učestvovalo je tada 15 ili još više ekipa. Svaka ekipa je uložila dosta rada, ogromna količina rada je uložena, i novčana sredstva što smo dobili od sponzora  je ostalo posle baš malo što je bilo objavljeno. Ove godine isto je to bilo održano. Ja nisam učestvovao. Tri ekipe iz Novog Sada je otišao na svetsko finale u Švajcarsku. Koliko sam video u mediju, ono što su oni objavili do zadnje nedelje nisu znali hoće li biti sponzora, ko će da plati put. Uloženo je po osobi hiljadu sati rada otprilike, ako ne i više, sredstva što je fakultet imao i pojedini timovi, jer svi su krenuli s fakulteta, neki su već prerasli tako da su stariji studenti sa vođom asistenta, ali to je bio sve uglavnom novac i sredstva od strane fakulteta uloženo.

Q: Tu se opet vraća na onu priču o ekonomiji što si rekao da se ljudi drugačije ponašaju.

A: Na kraju su uspeli i najbolja ekipa je bio četvrta tamo na kao svetska finala, ne znam iz koliko zemalja su išli.

Q: To zaista znači nešto.

A: Da.

Q: Opet se ja malo vraćam na tu situaciju različitih nacija i jezika u Temerinu. Reci mi da li ti imaš komšije drugih nacija?

A: Imam. Uglavnom su oko mene Mađari, ali ima i Srba. Živimo jedan pored drugog, nema problema. Znamo se. Ako nešto ima, možemo pričati, to ne predstavlja problem.

Q: A koliko komunicirate nevezano za probleme?

A: Pa, baš malo, kao i sa ostalim komšijama. Kafu ne pijemo, ne idemo kod komšije za kafu, tako da ima komšija koji nešto radi pa ako treba pomoć – kaže, odemo, pomognemo i nazad, ali oni koji samo gledaju šta komšija radi, od čega to radi, tamo već malo manje je komunikacija.

Q: Da li ti nešto nedostaje u ovoj zajednici? Mislim na Temerin kao grad.

A: Pa, uTemerinu je koliko vidim problema da ne znamo šta ćemo, kako ćemo. Idemo od danas na sutra. Planovi postoje, ne postoje. Udruženje civilnog posla ima više i one delom rade, delom ne rade, raspadaju. Imamo i mi taj problem, nedostatak ljudi. Mi ne znamo kako da privlačimo još ljudi koji oće da rade, jer nedostaje rad, želja šta sve možemo uraditi ima, ali vreme za to nemamo. Ne znam šta da kažem. Uglavnom problem pasivnost ljudi, jer postoje ovde ljudi, sede kući, gledaju filmove, igraju igre, gomilu mladih ne rade ništa pored toga od ujutru do uveče pred računarom. Dok ide u školu ode, a ima i dosta onih koji su završili školu, nisu zaposleni, ne rade ni kući ništa i onda vreme imaju da rade nešto društveno korisno, ali neće.

Q: A da li aktivnije društvo sa sobom nosi više konflikata?

A: Na neki način da. Ali, aktivno društvo te konflikte koje ima razgovorom može rešiti. Jer, veći konflikti što su bili, tuče i ostalo, to se uglavnom dešavalo uveče, pri izlazu. I onda uglavnom tako da je oba strana napijena već. Da su popili malo više od potrebnog i onda se budi da ovaj drugi drukčiji je, ima više. Tada već počinju problemi, a i  to bi moglo rešiti na neki drugi način da zatvore lokale na vreme, sad ovo da uveče izlazak počinje u jedanaest ili kad već. Dobro, menja društvo, ali ne bi trebalo dozvoliti mislim da do jedan bilo bi dovoljno, ujutru da može probuditi da radi ako ima šta da radi i onda bi bili i manji problemi. Uglavnom se javljaju problemi između osoba koje to i traže. Dešava se da samo jedna strana traži to, drugi ne, ali to je ređe.

Q: U Temerinu imamo situaciju da su škole razdvojene, mislim nacije imaju nastavu na svojim jezicima, ali su objekti razdvojeni. Da li misliš da to utiče na mlade u Temerinu, na njihovo kreiranje veza?

A: Pa, ne bi trebalo da utiče, jer predškolska ustanova je zajedno. To što su škole razdvojene, jeste, utiče malo da ne komuniciramo međusobno toliko, ali iako bi bio u  istom objektu, ne znači da bi bilo više komunikacije. Jedino što bi moglo biti zajedno, to fizičko a tamo ponovo bi stvarali samo konflikte, jer jedna ekipa protiv drugog u igranju, a to uglavnom ide po nacionalnom da Srbi protiv Mađara igra i ako je reč o fudbalu, košarci, svejedno, a to verujem da ne bi donelo poboljšanje. Razdvojeni su objekti, nisu daleko, idu po drukčijem rasporedu i vremenski u drugom terminu počinje nastava. Tako da konflikti od toga nema. To da znamo koji je drugi, kako ponaša, trebalo bi više informacija uglavnom. Verski, ja imam dosta stvari koje ne razumem neke običaje pravoslavske. Dobro, poštujem, oni rade tako i u redu. Ja radim po drukčijem, ne zna se šta je kako. A ovo drugo, problemi su se javili kad su se ovde pojavili onaj deo koji je preseljen i koji nikada nije video drugu naciju i nije bio naviknut da to može da postoji.

Q: A kakvi su to problemi?

A: To su bili posle rata. I onda još ima deo Temerina, to je bio koncentrisano. Sad ima priča da je to bio naravno urađeno da je Temerin bio više od 50% Mađara. Trenutno, koliko znam, oko 30%.

Q: To je tačno, da su nekih 20-30 godina…

A: Sad su to namerno promenili. Okrenuli stvari.

Q: A ko bi to uradio? Ko bi imao moć da namerno promeni procenat populacije?

A: Tadašnja vlada i ne znam ko je još to podržavao. Bilo je to i pre, ali to bi trebalo onda polako, postepeno, jer je i pre, posle drugog svetskog rata bilo slično to u manjim veličinama jer došli su ljudi koji nisu znali da koriste ovde kuhinje, pa su bile žene odnesene tamo da nauče kako treba ove moderne kuhinje koristiti; da šta je parket, da to nije drvo za grejanje. Priča se i takve stvari.

Q: Rekao si da  je tada bilo nekih problema zato što ljudi nikada nisu videli drugu kulturu. Kakva je situacija sada?

A: Verujem da malo je smirenije od tada, ali ova ekonomična kriza već godinama. Trenutno stojimo ovako da, jeste, svako gleda da ode odavde. I kod Mađara i kod Srba. Čujem i u busu da , dobro, završe ovde školu i ide u inostranstvo da tamo zaposli. Neće ovde ni da ostane. Imaćemo ozbiljne probleme, neće biti mlade i već sad je očigledno to da ljudi odlaze, a ako ode ceo generacija da kažem tako, onda neće ovde uopšte biti mladi ljudi i sad na mađarskom jave problemi u školi da zatvaraju razrede. Bio je četiri razreda, više od 20 đaka, tada dok sam ja bio i do 25. Trenutno ima tri po dvadeset. To je znatna razlika za 20 godina. I to je smer koji u skoro vreme neće okrenuti.

Q: A kako to konkretno čini da se ti osećaš ovde?

A: Pa, ja sam planirao i gledam tako da ako mogu da nađem ovde posao, ali nestajaće društvo i udruženje koji postoje. I civilno i druge, jer neće biti ljudi koji će učestvovati i raditi nešto. Ne znam koliko ljudi ovde je prisutno i radi aktivno. Bio je to za studente neki dogovor, isto to je bio organizovan i drugi put, jer prvi put je bio petoro, koliko znam. Ako ima pet ljudi, to nije presek celog društva, tog dela, i ako ostali su svi pasivni, neće raditi. Nestaće udruženje, biće problema. Dobro, mi živimo, živićemo i dalje, ali kako, to ni sami ne znamo i to ne može proceniti unapred. 

Q: Postoje li neka prava, tvoja prava, za koje misliš da su narušena i da nisu dovoljno zadovoljena?

A: Školu imamo, obrazovanje je moguće, jeste da fakultet na mađarskom ne postoji, ima neki konkretni smerovi samo, ali kako živim ovde, moramo naučiti jezik i to nije katastrofalno i može uraditi. Jeste, ni meni ne sviđa slučaj da je profesor rekao da naučiš jezik, jer ako ne vidi ko piše onda neće, pogledao je ko je pisao inače ne bi priznao odgovor koji je sa tehničkog aspekta tačan, ali gramatički bio neka greška, šta – ne znam. Inače, nema problema na fakultetu, jedini sam Mađar u razredu, ali primetim i kod ostalih, ima više njih koji su Srbi, a koliko-toliko, baš troje-četvoro baš dobro znaju i mađarski. Ali ne koriste. Znanje imaju, ali to otkrijem ovako kad čujem da priča preko mobilnog sa nekim, a to posle tri godina malo čudno.

Q: A kako bi se ti osećao kada bi više Srba koristilo mađarski?

A: Negde bi to donelo poboljšanje, jer imaju ljudi koji ne znaju toliko srpski, a i ja ne znam neki delovi. I moraš da uradiš neke stvari ili papirologiju, da ne kažem zdravstveno. Moraš da se obradiš ljudima tako da može da te razume. O bolestima i ostalom da pričam na srpskom i meni ide teško, jer to je oblast koju ne koristim i ne znam. Tako da, ima primera i toga da Srbi nauče mađarski, pa može i tako. Bio je jedan profesor isto, teoretski deo sam položio, nije hteo da upiše devetku, jer falio bod-dva. Ti to moraš da popraviš za 10. E, pa sad. Onda ide učenje skoro celog oblasta ponovo, onda asistent je ponudio da profesor razume mađarski. Posle sam čuo da priča sa gostima iz Mađarske koliko-toliko, ja primetim da ne zna baš savršeno, ali na osnovu toga da gde i kako dobro to, ali ja sam na kraju odustao od toga da pišem na mađarskom, jer su bile stručne izraze sve, pa tražio sam ja knjigu i na mađarskom i pogledao to, ali da naučim svaki izraz posebno, toliko vremena nisam imao.

Q: To komplikuje studiranje u svakom slučaju.

A: Da. Imao sam priliku, pre tri nedelje, iz jednog predmeta imali smo gost za predavanje iz Slovenije. Predavao je oblast na engleskom, oznake drukčije nego što mi koristimo. Reč je o skraćenom matematičkom označavanju množenje matrica diferencijalna jednačina u njemu je ostalo. Pokušavam da to skontam koliko mogu, jer nije bio lak oblast i onda još asistent pita nešto od mene na srpskom. Ja prvo nisam znao ni šta je pitao, jer znam da je na srpskom. Pokušavam da razumem ono što priča na engleskom, delom razmišljam i na mađarskom i onda još pita i na srpskom i to bio previše. Tad. Ali inače, dva jezika još mogu da pratim. Dešava se i to da gledam neki program na TV, neki film, srpski natpis ima, posle, na koji jezik sam to gledao? Ni ne znam je li bio na srpskom ili na mađarskom.

Q: A na kom jeziku pratiš medije, mislim u većem broju slučajeva?

A: Uglavnom na mađarskom. Ako na fejsu vidim nešto na srpskom da su neki kačili link onda pogledam i to. Vesti ne gledam, aktualnosti ne pratim toliko, nedeljne novine što ima, to prelistam. Uglavnom sve je poznato već.

Q: Postoje li neke informacije zbog preferiranja medija na nekom jeziku?

A: Moguće. Opet na fakultet sam imao problem da sam nešto tražio, neki izraz. Profesor rekao o tome ćemo teško naći. Na mađarskom ništa, na srpskom ništa, engleski ništa, ni na nemačkom. Tako da tri dana sam tražio i ništa nema o tome na internetu. Poznato delo struke, majstori nešto znaju o tome, javno nije ništa kačeno. Više stvari postoji trenutno na mađarskom stručne i medije i formule, više radioaktivne su. Znam da postoji neke, na srpskom ne pratim toliko, ali ako pričamo o novijim stvarima onda sve ide na engleskom. Tako da ovo šta su otkrili pre pola godina, a nije stoti put laž da su rešili lek protiv tumura, onda to neće izneti novine, to će ostati stručni rad uglavnom na engleskom i tako treba tražiti.

Q: Moram da vodim malo računa i o vremenu. Mi smo malo duže pričali nego što mi je dato uputstvo, ali dobar je razgovor, nemam želje da ga ranije prekidam.

A: Je l’ ima još?

Q: Ima još jedno pitanje.