S 1995 Novi Becej

S – 1995 – Novi Becej

 

Q: Znači, ti trenutno živiš u Novom Sadu.

A: Da.

Q: A koliko dugo si živela u Novom Bečeju?

A: U Novom Bečeju sam od rođenja, išla sam tamo u osnovnu školu, srednju sam upisala u Novom Sadu i od tad sam u Novom Sadu.

Q: Znači i Novi Sad i Novi Bečej, osim što su novi, su negde i multikulturalni i multinacionalne zajednice, gradovi. Kako je živeti u takvim sredinama?

A: Pa sad, meni je na primer u Novom Bečeju, mislim da su, iako je mnogo manje mesto, ljudi mnogo razumniji i mislim da mnogo lakše prihvataju drugačije ljude i ljude druge nacionalnosti. U Novom Sadu, jeste Novi Sad jedno veliko selo, što bi sada rekli, ali nekako su ljudi mnogo ograničeniji. Ja sam očekivala mnogo više od Novog Sada, da će ljudi biti  raspoloženiji za neke druge stvari, za neku drugačiju, pa ne znam… Ne znam ni kako bi ih opisala.

Q: A na osnovu čega stičeš utisak da su zatvoreniji za tu multikulturalnost nego u Bečeju?

A: Pa, išla sam tamo i u srednju školu i opet mislim da se u Novom Bečeju više-manje poznajemo skoro svi i onda ne postoji sad neka velika granica, da li si Rom, da li si Mađar, da li si Srbin, nije bitno. Ovde nekako, opet, postoje neke granice koje te određuju, predrasude o osobama, ako sam ja došla sa sela ili iz manje sredine, kao da sam manje obrazovana, da ne znam toliko stvari. Takav sam stekla utisak idući u srednju školu.

Q: Da li smatraš da su nacionalne manjine generalno… koji je status nacionalnih manjina u Vojvodini?

A: Pa, priča se da su ugrožene. Sad ne znam, Romi dobijaju sve više i više prava. Iskreno, volim romsku kulturu jako. Imamo mi par drugara koji su Romi i oni su došli da studiraju ovde, mislim nije problem, ali imaš opet onaj deo Roma koji se ponašaju kao da su i dalje ugroženi, kao da nisu dobili neka prava, a mislim da jesu. Opet, postoje oni koji će te osuđivati prema boji kože, prema izgledu, prema nacionalnosti, uvek će postojati to, bez obzira koliko oni prava dobili, koliko mi prava imali.

Q: Kakva su to ponašanja iz kojih možemo videti da postoji osuda?

A: Mislim da to mogu i oni sami da stvore. Ja imam jednog druga koji jeste Rom, ali mislim da njega nisu osuđivali toliko zato što se on uklopio u to neko društvo. On je došao i završio medicinsku školu, upisao medicinski fakultet. Mislim da, dobra je osoba i u principu, ne postoji onda ta razlika. Ali opet, ako nacionalna manjina ili bilo ko drugi krene tako u neku raspravu, sam si pokrenuo, sam si doveo do toga da tebe neko osuđuje prema nacionalnoj manjini. 

Q: A odakle potiče identitet?

A: U principu mislim da je stvar svega toga dolazi iz porodice. U principu, roditelji te vaspitaju na neki njihov način, polako te formiraju kao ličnost, kasnije kada dođeš u te neke godine, ti sam sebe pronalaziš, stvaraš neko svoje ja. I to je to. Mislim da vaspitanje ima najveći uticaj.

Q: Možeš li da postaviš u neki odnos stvari koje nasleđujemo, stvari koje gradimo sami, u smislu formiranja identiteta?

A: Veliki uticaj ima ono što ti roditelji prenose, ali opet to zavisi od ličnosti, zavisi kakva si ličnost, da li ćeš ti dopustiti da te roditelji formiraju do kraja ili ćeš ti, u jednom trenutku, reći: ja želim sad da budem svoj čovek i želim da se formiram na svoj način. Mislim da je presudno da sam stvaraš sebe, da gradiš i formiraš svoju ličnost, da je to presudnije. Opet i vaspitanje i uslovi u kojima živiš u porodici jesu dosta presudni. Ako si jaka ličnost, možeš se izvući ako nešto nije OK.

Q: Odakle potiču predrasude?

A: Isto iz porodice. Mislim da sve dolazi iz porodice, kakvi su ti roditelji, da li ti dozvoljavaju da ti… da li ti oni stvaraju neke predrasude već unapred ili, mislim, normalno je da svako od nas ima neku predrasudu. To je najnormalnije. Samo, kako ćeš se ti postaviti i da li ćeš dozvoliti da ona tebe potpuno pojede.

Q: Mogu li se predrasude razbiti na neki način?

A: Pa, mogu. I ja imam svoje predrasude kada vidim nekog. To nije Ok da ti imaš predrasude na osnovu nečijeg izgleda, ali dosta često te taj neko iznenadi. I kad upoznaš osobu, treba uvek pružiti nekome šansu.

Q: Na koji način možemo da utičemo na razbijanje predrasuda kod drugih?

A: Ne znam koliko možemo, ali možda razgovorom najviše. Ono, dopustiti mu da vas upozna. To je to.

Q: Imaš li komšije koji su drugih nacionalnosti?

A: Imam. U Novom Bečeju svi mi imamo.

Q: Kakvi su vaši odnosi?

A: U početku, dok smo svi bili mali, a Novi Bečej je malo mesto, mi smo se svi družili. Sad, sve to zavisi opet. Ja sam imala dosta drugara koji su mađarske naconalnosti. Imam i sada. Nemam ja predrasude prema njima. To samo zavisi kuda te život odnese. Ja se više ne družim s njima. S nekima se družim. Mi smo se svi kao mali družili, igrali zajedno.

Q: Malo sam zakomplikovala. Postoje li situacije koje stavljamo u kontekst nacionalnosti i nekih konflikata, a da zapravo potiču u nečem sasvim drugom?

A: Nisam najbolje razumela.

Q: Inspirisalo me to što si rekla da se niste razišli zbog pozadina nego zbog svojih životnih puteva i interesa i onda me zanima koje su to još situacije kada ljudi se raziđu ili zapravo dopadnu u neki konflikt zbog nečeg što je prirodno, a da mi to možemo da stavimo u neki kontekst nacionalnosti kao bitan?

A: Ja o tome ni ne razmišljam tako. Ja, kad se raziđem s nekim, nema veze sa nacionalnošću. Ima veze sa interesima, možda. Na prime, meni je najbolji drug otišao. Mi nismo imali neke zajedničke interese, mi se družimo odmalena. Mi smo poput brata i sestre. On je otišao daleko zbog svoje karijere. Ja tu ne mogu ništa da uradim. Niti ću ja njega mrzeti zbog toga, niti ću biti ljubomorna ili bilo šta. Neću dopustiti da se to raspadne. Videću ga kad ga vidim.

Q: Kako reaguješ na izveštavanje medija o manjinama u Vojvodini?

A: U principu, šta god da mediji objave, lako može biti da nije istina, može biti baš suprotnog efekta kao da neko sažaljeva manjine, a u stvari da to utiče nekim kontaefektom. Možda čak i provociraju na taj način istu tu manjinu kojoj kao pokušavaju da daju prava, a u stvari ne rade na dobar način.

Q: A kakav bi bio dobar način da se nešto sredi?

A: Da manjina dobije prava ili da se to kao u medijima?

Q: Oboje. Šta te više inspiriše?

A: Možda bi trebalo da se radi više ovakvih radionica, da se razvija ta neka tolerancija. Nema potrebe za tim nekim medijima u principu na osnovu manjina zato što, ne interesuju me takve stvari da pročitam. Ja radim najbolje što znam da postanem tolerantnija. Neću dopustiti sebi da mene neko gazi ili tako nešto, ali ću biti tolerantna i pružiću tu neku šansu. Što da ne. Mi smo, u principu, svi različiti, bez obzira na bilo šta.

Q: Rekla si da u Novom Sadu, u kome sada živiš, da je okruženje drugačije od Novog Bečeja i da misliš da ljudi nisu toliko otvoreni prema manjinama, da se ti nekada tamo osećaš kao manjina.

A: Da.

Q: Kako bi trebalo da se novosađani ponašaju da bi se taj osećaj promenio?

A: Da ne gledaju na sebe kao da, baš zbog toga što jesu novosađani, jesu domaćini. Možda bi trebalo da budu malo tolerantniji prema svima ostalima koji dolaze, a mislim da nisu sebe predstavili baš u najboljem svetlu. Kao da su oni to zauzeli, to je njihovo. Kao da su tvrdoglavi. Ja nisam stvorila nešto mnogo drugara u Novom Sadu. Uglavnom kad upoznam nekog i nastavim da se družim, uglavnom se desi da bude iz neke druge okoline. Prepuni su predrasuda, ali i to je još jedna predrasuda što sam ja rekla. Nisu svi.

Q: Teško je vazda biti korektan.

A: Da.

Q: I prema svima. Da li možda postoje neki događaji ili aktivnosti koje možemo da otvorimo prema svima? A da to sada ne radimo? Da li postoji u Vojvodini, u tvom gradu, u tvom okruženju, nešto što je više dostupno jednoj grupi, a manje dostupno drugoj grupi ljudi?

A: To uvek postoji. Može to biti dostupno kome god hoće, ali tu se opet stvara ta neka razlika. Ja se uvek krećem u tim nekim krugovima gde ima manje ljudi zato što i meni više prija ta neka bliža atmosfera. Ne postavlja se tu neka granica, ljudi sami biraju gde će ići, šta će raditi. Uvek ima da u gradovima imaš više dostupnih nekih klubova, nekih tih manifestacija ili šta god za većinu, kao što je u Novom Bečeju ta Velika Gospojina, slava Novog Bečeja dostupna za veliku većinu, ne samo za mene. Meni se to ne sviđa, ja neću otići, ali ima ta neka manjina.

Q: A šta neku stvar čini svima dostupnom? Šta je to što tu Gospojinu ili neki drugi kulturni sadržaj čini dostupnim svima?

A: Da se svi družimo, da budemo svi na istom mestu, bez obzira na muziku… Nema tu nekog pravila ko može doći, ko ne može doći, sami biramo gde ćemo biti i šta ćemo raditi i s kim ćemo biti.

Q: Gde možemo čuti iskustva manjina?

A: U principu, svuda. Mislite, kao neko javno mesto ili kao gde god? Pa svuda može, ako naletiš na manjinu. Mogu čuti druga koji je svstan u manjinu, mada se on tako ne oseća. Ja verujem da se on tako ne oseća zato što smo ga mi svi prihvatili i to uopšte nije problem. Možeš čuti i na ulici, u nekom razgovoru, bilo gde možeš čuti iskustva manjina, slučajno se naći negde.

Q: A na koji način možemo da potvrdimo kako se ljudi osećaju?

A: Pa, i ne možemo baš.

Q: Ne možemo da potvrdimo. Možemo samo da verujemo nešto što je taj neko rekao. Koliko nacionalnih manjina ima u Vojvodini?

A: Baš samo u Vojvodini?

Q: Može i u tvom gradu. Koliko manjina si uopšte svesna u svom okruženju? Može brojem, može količinom.

A: Sad ne znam da li se Mađari smatraju za manjinu ili ne. Mislim, ja ih ne svrstavam u manjinu zato što, u principu nas ima pola-pola skoro, ja mislim. Albanci, to je već tri onda. Sad ne znam, dolaze nam iz Kine ljudi, tako da je možda i to manjina. Jeste da se to sve zove kao manjina, ali ja ne gledam kao manjinu, zato šo, u principu, mi smo im dozvolili, što da ne? Mogu doći.

Q: Šta je onda manjina?

A: Pa jeste to kao pojam i kao činjenica da to jeste manjina, samo što mnogo ljudi to shvata kao uvredu, kao da bi trebalo manjinu ili odstraniti ili davati joj sve više i više prava. Zašto ne bismo onda imali svi ista prava? Mislim, nema tu ko će imati više, ako živimo svi u istom gradu i ako živimo svi u istoj zemlji,  svi imamo ista prava, što da ne?! Mnogo je tih razgovora o manjini, nekako je izašlo iz tih razgovora da se vrati na isto da manjina nema uvek dovoljno prava, a da manjina ovo, manjina ono. Što se mene tiče, ja mogu da im dam sva prava. Ja ću ih isto prihvatiti.

Q: A koja to prava svi imamo?

A: Valjda imamo svi ista prava da se družimo, da izlazimo, da živimo kako treba, da se školujemo, mada kad dođemo do tog školovanja, opet ima neke razlike što se tiče manjina, da imaju prednost na osnovu ostalih zato što je verovatno stvorena neka slika.

Q: Kakve prednosti?

A: Pa, prednost da će pre dobiti dom, da će pre upisati fakultet. Znam što se tiče Roma. Ali, taj neko ko želi da upiše fakultet, što se mene tiče, treba im dati prednost, ako već nemaju uslove. Da dobiju dom, da… Ali, opet, kad gledaš to naše obrazovanje, sve je to jedna velika mafija…

Q: Šta je nasleđe?

A: Nasleđe? Nasleđe je nešto što dobijamo iz porodice. Nasleđe može biti i duhovno i materijalno i genetski. Ne znam kako to definisati baš. Nasleđ … nešto što dobijamo, a ne tražimo.

Q: Na koji način bi opisala svoju kulturu nekome ko je nikada nije sreo, izostavimo politiku i sve to onda…

A: Kad bih zanemarila sve predrasude koje imaju o nama, ja bih je objasnila kao jednu… Mislim da smo veoma emotivni, veoma smo vezani za svoju sredinu i za porodicu i kad dođe neko sa strane, mi ćemo mu pružiti tu neku kao dobrodošlicu. Kad pogledam gde sam bila, nisu ljudi toliko prisni, nisu toliko… Nama nije samo u pitanju posao-kuća, kuća-posao, mi se opet i zabavljamo i nekako družimo se. Mislim da smo mnogo prisniji kao nacija, nego kao neko drugi, da smo jako topli, bez obzira na sve ostale predrasude i ako…

Q: A koje su to predrasude koje znaš?

A: To da smo siromašni, da smo možda jako prosti, da smo necivilizovani, da smo prljavi, da ne znamo engleski na primer. To je jedna od predrasuda koje sam čula kad sam bila u Švajcarskoj na razmeni tih dve nedelje, baš sa Isidorom. Tu smo predstavljali naše predrasude Belorusi i mi i prvo što su rekli bilo je da Srbi ne znaju engleski, ali se na kraju ispostavilo da znamo bolje od njih.

Q: Kako reaguješ kada se suočiš sa predrasudama?

A: Ja imam neku želju da dokažem da to nije tako. Ne sad da ja teram inat, nego jednostavno da, ako mogu da ispravim nečiju predrasudu, zašto ne bih? Zato što ne volim da se osuđije prema bilo čemu. Da li kulturi, da li izgledu, da li šta slušam, kako pričam ili ostalo.

Q: Postoji li nešto korisno ili pozitivno kod predrasuda?

A: Verovatno da. Samo da se setim nekog primera. Sad, ne znam… Pa, ne znam. Ne mogu da se setim ničega.

Q: Mislim da ne moram više da te maltretiram. A, postoji li nešto na ovu temu što si inspirisana da kažeš, a što te nisam pitala?

A: Mislim da bi trebalo više takvih radionica da se organizuje, ne samo u Temerinu, bilo gde. Verovatno ih ima i po Novom Sadu samo ja nisam čula  za njih, da bi trebalo možda malo da se prošire, da ljudi čuju za to i da stvarno budu voljni i željni da učestvuju u tako nečemu. Mislim da je to jedan od načina da se razbije sve.

Q: A šta misliš da ljude može motivisati za učešće u ovakvim projektima?

A: Pa, ne znam. Možda da se održi u sklopu neke manifestacije, pa da bude i neki muzički izvođač, i neka predstava i da onda u sklopu toga se celog dana dešavaju neke radionice, kao neki mini festival. Možda bi ljude to povezalo, možda ne bi, ne znam. Ja sam želela da pomognem, što da ne.