N 1991 Sirigu

N – 1991 – Sirigu

A: Zovem se Nataša. Živim u Sirigu. Imam 24 godine. Po zanimanju sam diplomirani pedagog i trenutno sam na master studijama pedagogije. Radim kao pripravnik u predškolskoj ustanovi „Veljko Vlahović“ u Temerinu.

Q: Super. Kakav je osećaj ili kako bi opisala život u Sirigu?

A: Pa, s obzirom na to da u Sirigu nema toliko nacionalnih manjina, znači mi smo uglavnom Srbi, uglavnom se ne dešava ništa, da kažem nema nekih sukoba, nema nekih konflikata, dosta je mirno. Svi ljudi se manje više znaju pošto je malo mesto. Prijatno je ovako meni za život. Sve nam je blizu – grad, Temerin, mislim Novi Sad i Temerin su nam blizu. I, onako, u suštini meni se sviđa. Mislim, nije loše. Jedino mi je žao to što nema različitih kultura nekih, pa nemam šta novo da upoznam. Svi smo Srbi, pa manje više sve znamo ovako otprilike.

Q: A šta najviše voliš? Koje bi neke stvari izdvojila, recimo, kad bi prepričavala nekom možda ko nije… Ja nisam nikada bila u Sirigu. Da mi kažeš kako je. Šta bi mi preporučila, na primer, gde da odem ili šta da vidim? Ne u smislu možda tol’ko neke kulturne ustanove, nego u smislu nešto što ti voliš, iz tvog ugla. Na primer, ja sam iz Sombora, pa bih ja možda rekla ’E, u ovom kafiću ti je super kafa’ ili, ne znam, nešto tako. Ili gde bi se prošetala. Gde bi, ne znam… Tvoja mesta.

A: Da. Pa, s obzirom na to da mi smo jako malo mesto, mislim selo, jedino bih preporučila, što je malo neobično, to je da imamo kao neko novo naselje u Sirigu gde su sve kuće onako izbegličke. Mislim, sve su bukvalno iste kuće i tu su sve izbeglice. I to onako sad stalno se renovira i stalno se nešto novo pravi. I to je onako na kraju sela, tu je pored atar i priroda, pa bih eto to svima preporučila da odu da vide pošto je onako… nije specifično za naše mesto jer je malo odvojeno od mesta, mislim od samog centra, pa eto to je onako nešto što bih ja preporučila. Jer ja živim u centru, pa onda nemam priliku često da idem tamo, u taj drugi deo, pa kad odem onako uvek nešto novo se dešava.

Q: Super. Pomenula si da u Sirigu nema nekih nacionalnih manjina i tako. A jesi nekad bila u kontaktu sa nekim, recimo tokom školovanja ili nekad onako…? Možeš li nam opisati neku situaciju ili komunikaciju sa nekim nacionalnim manjinama? Koje je tvoje mišljenje?

A: Da. Pa, s obzirom na to da studiram, mislim studirala sam pedagogiju, imali smo dosta koleginica koje su Mađarice, pošto sve smo devojke tamo. Pa, recimo meni eto najbolja drugarica sa studija jeste Mađarica i onako dosta sam učila o njihovoj kulturi tako preko nje i ona tako dosta o mojoj. I učila sam je da piše ćirilicu. I recimo, što je meni zanimljivo, da u indeksu predmete sad stalno piše ćirilicom. Jer oni baš ne znaju ćirilicu, pa ona eto naučila je. I ona je meni tako dosta o svojim običajima pričala. Meni je to mnogo zanimljivije, nešto novo da saznam, pa uglavnom sam se družila sa njima recimo. Ona mi je onako jedna od najboljih drugarica.

Q: Super. A šta ti je bilo najupečatljivije što si zapamtila, što si naučila iz mađarske…? Šta je bila možda najveća sličnost s jedne strane, a s druge strane najveća razlika između dve kulture sa kojima si se suočila, susretala?

A: Pa, meni je recimo bilo… Pošto ona ima mlađeg brata i ona je meni stalno pričala kako ima kod njih ona prva pričest ili kako se to zove i to je meni bilo neobično da vidim onu njenu haljinicu i to što su nosili u crkvu. To kod nas recimo nema. I bilo mi je neobično kada mi je pričala o nekim običajima u njihovoj svadbi. I to mi je isto bilo jako neobično, to kod nas ne postoji. Inače, mesta za izlaženje su dosta drugačija, muzika je drugačija. Vodila me u klubove gde oni izlaze po Novom Sadu. Ja mislim da se mnogo razlikujemo kao dve kulture. Sličnosti mislim imamo, ali te neke verske sličnosti nemamo toliko puno jer mislim da postoji ipak dosta razlika. Tako, svašta sam naučila, pa mi je jako bilo lepo.

Q: Super. Šta misliš da je… Na primer, kada bi razmišljala o budućnosti ili o prošlosti, možeš da kažeš nešto o tome u tom svetlu življenja zajedno različitih kultura? Znači, kako je možda bilo u prošlosti? Kako ti vidiš da je bilo u prošlosti? Ili možda ne toliko davno u prošlosti nego nečega što se ti sećaš. Kako je sada i šta misliš da bi bilo u budućnosti ili šta bi volela da bude u budućnosti?

A: Ja mislim, bar što se tiče naše opštine, pošto smo u opštini Temerin, da je i u prošlosti i trenutno sada u sadašnjosti jako velika netrpeljivost između konkretno ’ajde Srba i Mađara, pošto nema tako puno Roma i to. I nekako sve mi se čini da će sve veća i veća netrpeljivost biti. I tako sam čula od nekih drugova da oni svi planiraju masovno da idu iz Temerina baš zbog toga što ne osećaju se prijatno ovde i uvek ih neko napada ili oni nekoga, i uvek neki sukobi se dešavaju. Što je meni žao recimo zbog toga. Ja bih volela da možemo svi tako da budemo zajedno i da se družimo zajedno, mislim nevezano za to ko je koje nacionalnosti ili nebitno šta. Ali lično mislim da u budućnosti će biti sve manje i manje njih ovde kod nas i da ćemo se nekako skroz onako razdeliti da svako živi nekim svojim životom.

Q: A kako saznaš za te incidente neke? Ne znam u stvari kakvi su to incidenti. Šta se dešava? Ako možeš da nešto navedeš. I kako ti saznaš da se nešto desilo?

A: Pa, uglavnom se dešavaju tuče kod nas. Momci mađarske nacionalnosti i momci srpske nacionalnosti. A kako saznam? Pa, tako što to piše tako u novinama temerinskim, čujem tako preko drugova, drugarica, u izlascima se dešavaju tuče, uglavnom neka masovna vređanja, ponižavanja. Mislim, malo je Temerin mesto, to se sve čuje i sazna, tako da uglavnom čujem preko prijatelja. Ne znam, ovaj i onaj se potukao i tako nešto.

Q: Da li si se nekad našla u situaciji da si ti bila negde, da tako kažem, manjina? Da si, recimo iz Srbije, pa si negde otputovala, pa su drugi ljudi bili većina.

A: Pa, jeste, recimo desilo mi se kad sam bila u Budimpešti. Tad mi se desilo da sam bila manjina, pošto smo mi bili na maturskoj ekskurziji, ali je bilo nas ne znam deset, a njih ono koliko. I desilo mi se i kad sam bila u Italiji. I tamo sam bila manjina, pošto Italijani slabo govore engleski, a ja slabo razumem italijanski. I desilo mi se kad sam bila u Grčkoj. I tad sam isto bila manjina, pošto sam bila na Kavosu gde su puno Englezi i mi smo bili… nas pet je baš onako bilo manjina. I, šta znam, nekako mi nije bilo prijatno. Mislim, uglavnom je neprijatno bilo sa strane jezika jer, konkretno ’ajde engleski mogu da razumem, možda i italijanski ’ajde nešto malo, ali u Budimpešti je bilo najneprijatnije jer ništa ne razumem mađarskog i onda i jako brzo pričaju i jako mi je težak jezik i baš baš ništa nisam mogla da razumem i tad mi je jedino bilo onako neprijatno. Baš sam se osećala kao manjina i u prodavnici i na ulici i u hotelu i gde god sam krenula bila sam manjina.

Q: A kako si se osećala? Ako možeš da mi opišeš. Mislim, je l’ to bilo zbunjeno, nesigurno, kako?

A: Pa, osećala sam se nekako odbačeno iskreno zato što… Osećala sam se kao da ne pripadam tu. Znači, kao da sam ja tu sad pala i tako se tu nalazim. I nisam se osećala nekako prihvaćeno i bila sam i nesigurna. Ja sam se uvek pitala da li možda pričaju o meni ili… Znači, nisam mogla da razumem o čemu pričaju, pa mi je bilo neprijatno u prisustvu njihovom. I tako, osećala sam se jednostavno odbačeno.

Q: Šta misliš kada se osećamo da ne pripadamo, a kada se osećamo da pripadamo?

A: Pa, ja se osećam da pripadam kada nekako se nalazim u društvu sličnom mom, kada imamo više tema za razgovor i kada se nekako razumemo prosto i nadovezujemo se jedno na drugo kada pričamo. A osećam se da ne pripadam upravo suprotno, kada se osećam to kao manjina ili kada sa nekim nikako ne mogu da nađem zajednički jezik, nevezano da li drugačijim jezikom pričamo. I ako pričamo srpski, nije bitno. Jednostavno kada se ne razumemo i kada ja pričam jedno, osoba drugo, i tad se osećam kao da prosto ne pripadam dobro sa tom osobom.

Q: A šta bi, na primer, preporučila nekome ko ne zna kako bi rešio recimo problem ili ne zna ni šta su to manjine ili ne zna ni koje su to razlike, sukobi, neke situacije koje postoje? Kako bi preporučila da se to prevaziđe? Recimo kao sad neki vanzemaljac dođe i sad je, ne znam, gradonačelnik Temerina, ali ne zna ništa ni o jednoj kulturi, ni o drugoj kulturi, samo mu se čini da nešto tu ne funkcioniše. Kako bi ti kao savetnik gradonačelnika koji ništa ne zna, recimo šta bi mu rekla na koji način bi to moglo da se prevaziđe ili reši, po tvom mišljenju?

A: Pa, prvo mislim da je najbitnije da se upoznaju obe kulture. Znači da se stvori neki krug bliskih ljudi iz obe kulture i da se konkretno zna o čemu se radi, šta svaku kulturu čini i u čemu je konkretno problem. I kasnije bih ga savetovala da nekako pokuša da se stavi na mesto tih manjina, ako pričamo baš konkretno o manjinama, i da pokuša da zamisli kako bi se on osećao da je na mestu njih i da jednostavno pokuša nekim razgovorom da reši sve to. Nebitno da li bi to bile neke edukacije, radionice ljudi koji su u konfliktima. I da što više potencira taj razgovor, upoznavanja, zbližavanja, a što manje da se sve svodi na agresiju, na konflikte i na neko neslaganje.

Q: Po tvom mišljenju i tvom dosadašnjem iskustvu u životu, je l’ misliš da je moguće živeti zajedno, odnosno da je moguće da različite nacionalnosti žive zajedno?

A: Pa ja lično mislim da je moguće, pošto ne vidim zašto bi bilo nemoguće. Svako ima svoju kulturu i svoja neka verovanja i ukoliko svi poštuju međusobno jedni druge mislim da je sasvim moguće i da je čak i poželjno da upoznajemo različite ljude jer jednostavno po meni nekako nije dobro da svi budemo isti, da svi budemo jedni i jednaki. Ja bih inače volela i smatram da bi trebalo da živimo svi zajedno, a što više nas tako različitih.

Q: Imamo još vremena, al’ mi je tako bio divan zaključak da nisam htela ništa da pokvarim. Dobro. Je l’ možeš nešto da mi kažeš o moći? Mislim, pričali smo kao gradonačelnik i tako. O moći.

A: Pa, šta konkretno o moći?

Q: Iz ugla toga nekog da kažem možda upravljanja ili… Ko je moćan? Zašto?

A: Pa, lično smatram da je moćan onaj ko iza sebe nakako ima više ljudi sličnih shvatanja, ako pričamo ’ajde o kulturi, iste kulture jer ukoliko je neko od manjine na vlasti, da se tako izrazim, onda je neko moćniji, uvek postoji ta šansa da ga ova većina smeni, da ga pritiska na neki način. A ukoliko je neko od većine na vlasti ili ko je moćniji, uvek iza sebe ima veći broj ljudi i više nekako sledbenika, pa se oseća još moćnije.

Q: Dobro. Da li je moć važna, imati moć ili uticaj recimo? I u kojim situacijama misliš da to može biti pozitivno, a u kojim situacijama negativno?

A: Pa, negativno je ukoliko se ta moć koristi u lične svrhe. Mislim ukoliko taj pojedinac koji je moćan ne radi za dobrobit zajednice, za dobrobit ljudi sa kojima živi, već isključivo u lične svrhe. A pozitivno je ukoliko je to osoba koja je spremna da radi sa drugima, da sarađuje sa različitim ljudima, da doprinese nekom boljem životu i boljoj komunikaciji među ljudima i tako to.

Q: Dobro. Da li neki lični uticaji mogu da prerastu u nešto kolektivno? Da li i na koji način? Ili ako ne, zašto ne?

A: Pa, mislim da mogu lični uticaji, ukoliko je to da kažem neki pod znacima navoda „zdrav“ uticaj, mislim ukoliko su to neke dobre i pozitivne ideje koje drugi mogu da prepoznaju takođe kao važne, ali se možda u tom trenutku nisu setili i ukoliko im se kroz neke pozitivne primere i neka pozitivna rešenja prikaže da je to u redu, mislim da mogu da prerastu. A ukoliko se radi o nekim da kažem negativnim stvarima i negativnim primerima, smatram da ne mogu jer ako bi svi bar malo razmišljali, shvatili bi da to nije OK i da ne treba da preraste u nešto kolektivno.

Q: A ako nešto tako sad gledamo iz ugla tih nacionalnih manjina i tih sukoba, šta misliš onda o tome kako to počinje? Da li je to nešto što je individualno, pa preraste u kolektivno ili ne?

A: Pa, mislim da je, što se tiče Temerina, to verovatno bilo nekada individualno, ali je sada preraslo u kolektivno. Mislim kolektivno s obe strane, kolektivno i s mađarske i kolektivno i sa srpske. Bar to ja mislim. I da je to sad nekako postao širi problem, problem cele opštine, ne samo problem nekih pojedinaca ili nekih manjih grupa da kažemo, i da je to sad baš onako jedan veliki, veliki, kolektivni problem bar kod nas u opštini.

Q: A šta misliš koji je razlog što je sad došlo do takvih nekih sukoba, jer pomenula si mi da je to nekako bilo i u prošlosti?

A: Da.

Q: Šta misliš zašto se takve stvari dešavaju?

A: Pa ja lično mislim da ljudi nisu navikli na različitost i ljudi su dosta netrpeljivi prema drugima. I nisu spremni da upoznaju druge ljude i da jednostavno pruže priliku drugim ljudima da pokažu da smo manje više svi isti nevezano za kulturu. I mislim da ukoliko je neko drugačiji, odmah ga odbacujemo od starta. Znači, ne pružamo mu šansu da dokaže da je nešto drugo. I, jednostavno, ja lično smatram da ljudi malo razmišljaju o svojim postupcima, već kako pođe jedan, oni to mahinalno svi rade. I da je to u suštini najveći problem nepoznavanje ustvari ljudi i automatski podela neka se javlja i nema tu nekih ni drugarstava ni izlaženja ni druženja, i onda automatski nema ni razumevanja jer tako odrastamo nekako. To se od malih nogu nekako usađuje i onda prosto naučimo tako da živimo i kad odrastemo jako teško te stavove možemo da promenimo.

Q: Ti si pričala o svojoj drugarici koja ti je bila na studijama koja je iz Mađarske. To jest, mislim, nije iz Mađarske. Ovde živi, je l’ tako?

A: Da.

Q: Da li si ti od malena tako bila vaspitana, pošto si sad spomenula to, ili si uspela na neki način da to prevaziđeš, da shvatiš? Koji je to bio momenat?

A: Pa, recimo, ja od malena jesam tako vaspitana, jer moja rođena tetka je udata za Mađara, pa nekako meni je to bilo normalno da slavimo, ne znam, dva Uskrsa, dva Božića, da idemo mi kod njih, oni kod nas. I to je meni nekako prosto bilo normalno. Mislim, to je tako moja porodica vaspitana, mi smo tako odrasli da meni to ništa nije bilo kao čudno i onako jako mi je teško da shvatim da neko to ne može da poštuje, ali možda zbog toga što drugi nisu imali priliku da budu okruženi tako nekim ljudima, pa onda valjda i oni to shvataju drugačije. Jer, mislim, meni je ta drugarica, iako priča srpski ali mislim mali naglasak mađarski, meni to recimo uopšte ne smeta i ne mislim da je sad pogrešno što ona ne zna padeže, rodove i to, dok drugi ljudi to dosta ismevaju recimo, a ja sam navikla na to pošto moj teča je Mađar, pa… Mislim, navikla sam. Prosto sam odrasla u takvoj sredini.

Q: A rekla si da ljudi nekako ne vole te razlike. Šta misliš zašto ne vole razlike? Mislim, šta je to u čoveku što prouzrokuje to da nekako ono što je drugačije da imamo neki otpor prema tome?

A: Pa, ja lično, pošto sam pedagog, smatram da tu prvi i centralni problem jeste porodica, to jest’ kućno vaspitanje je takvo da mi nismo naučeni kao ’ajde nacija ili kako god da prihvatamo razlike i da prihvatamo neke druge ljude, ne vezano samo za nacionalne manjine, može biti osoba sa invaliditetom ili nebitno šta, bilo kakva drugačija osoba, i nekako imamo odmah otpor prema tome da je neko drugačiji, smatramo da nešto nije u redu sa njim. Mislim, čim se razlikuje od nas znači on jednostavno nije dovoljno dobar za nas. I ja lično imam veliki stav da je to problem porodice i problem kućnog vaspitanja, jer se to ne uči od malih nogu. Znači kada bi mi učili decu od malih nogu da smo svi jednaki, da treba da se poštujemo, smatram da bi bilo mnogo manje problema jer bi deca prosto bila naučena da drugačije reaguju i prosto bi to sve bilo kasnije normalno da smo različiti, a svi živimo zajedno.

Q: A zašto misliš da ne učimo decu? Mislim, ne učimo, to je tačno. Zašto ih ne učimo?

A: Pa zato što to postoji problem još daleko, daleko u prošlosti da prosto mi kao odrasli ni mi nismo naučeni tako nešto i onda nemamo taj osećaj da našoj deci treba da prenesemo. Uopšte nismo svesni da možda neke stvari radimo pogrešno i ne zapitamo se ni u jednom momentu da li je to ispravno, da li treba nešto da menjam, već mi tako nasledimo valjda od svojih roditelja, oni od svojih i tako sve unazad. I onda prosto niko ništa ne menja. Da li niko nije spreman na promenu ili se boji promene, ne znam, ali kada bi jedna generacija drugačije počela da vaspitava decu i sebe samo kada bi promenili… Neka ona samo promeni sebe i svoje dete, njegovo dete će nekog drugog, mislim da bi polako otvarali nekako taj krug i polako bi jedni na druge uticali i možda… Ne mora to biti odmah, ali dosta je da samo par ljudi se osvesti, par ljudi razmisli i počne da priča o tome, mislim da bi to poprimilo za koju godinu neke masovnije kontekste.

Q: Super. Veruješ da je to moguće?

A: Pa, ja verujem. Ja se uvek trudim u vrtiću da se jednako družim i sa mađarskom i srpskom decom. I što je recimo kod nas super da su u istoj grupi i mađarska i srpska deca. I što je meni bilo fascinantno kad sam došla u vrtić da, eto banalan primer, da deca kada ručaju, doručkuju, nebitno, da kažu prijatno i na srpskom, prijatno i na mađarskom, i srpska i mađarska deca, i hvala lepo i na srpskom i hvala lepo i na mađarskom. Znači, svi govore. Oni automatski, od malih nogu, shvataju da je to normalno i uče i jedan i drugi jezik, jedni druge uče da broje do deset. I baš mi je onako to bilo fascinantno kad sam došla u vrtić da oni tako to sasvim normalno izgovaraju prijatno i hvala lepo na oba jezika.

Q: Super.Možemo da završimo. Ako želiš još nešto da kažeš na tu temu, slobodno.

A: Ne.