N 1992 Temerin

 N –  1992 –  Temerin

Q: Šta za tebe predstavlja osećaj ’biti ispunjen na svim poljima’?

A: Biti ispunjen na svim poljima? Pa, ja i jesam ispunjen na svim poljima realno, ali što me onako zaista najviše čini srećnim jestu neki ljudi, moji prijatelji, onda tako neki zanimljivi ljudi, neka mesta. Ali, u principu, najviše uživam u prirodi i uživam u tom nekom sprovođenju nekih projekata. Pa, i mogu reći da sam prebukiran, da baš dosta radim, ali me to ispunjava i zaista sam srećan, iako nemam toliko vremena da toliko uživam. Ja u tim sitnicama pronađem onako…

Q: Šta baš u prirodi pronalaziš što te ispunjava?

A: Pa, evo, na primer u ovom prostoru, u Omladinskom klubu, u tom dvorištu imamo nazad… ja kad sednem na stepenice gledam ovako na tri drveta i ta tri drveta koja tako šušte na vetru ili se tako pomeraju, trepte, to mene ispunjava. Mislim, smiri me i zaista onako me ispunjava.

Q: A projekti?

A: A projekti… Projekti me svakako ispunjavaju zato što radim ono što želim, radim ono što volim i ono što mislim da je bitno za mlade. Oko takvih aktivnosti se uvek veže neki dobar tim ljudi i onda svi zajedno zapnemo baš za tu ideju i naravno da smo ispunjeni, da smo srećni kada uradimo ono što želimo, ono što je naša potreba ili ako rešavamo neki problem na nama neki svojstven način, tako da…

Q: A šta misliš, šta sve utiče na to da budemo ostvareni na svim poljima, srećni? Koji faktori?

A: Koji faktori utiču? Pa, ne znam, ja mislim da je bitno da sve aktivnosti koje sprovodimo da radimo srcem. I to se uvek trudim, da sve aktivnosti koje radim, radim u skladu sa nekim svojim vrednostima i principima i naravno da sam onda ispunjen šta god radio. Tako da ja ne radim stvari koje me ne zanimaju, ne radim stvari koje me ne čine srećnim. Ne radim stvari da bih ih uradio, nego radim stvari zato što stvarno volim da ih radim. Tako da ja pružam tu dosta nekih usluga, dolaze mladi oko nekih aktivnosti i kreiramo zaista neke kreativne stvari, tako da naravno da ću biti srećan u sprovođenju samih stvari.

Q: Kako okolina, okruženje u kom živiš, utiče na to?

A: Pa, ljudi reaguju različito. Sve zavisi. Ja uvek imam ciljnu grupu kojoj se obraćam i sa kojom radim i ta ciljna grupa obično dobro odreaguje. E sada, uvek ima ljudi koji će naći neki problem, koji će nešto reći ’E, pa to nije dobro urađeno’ ili ’To je moglo bolje’ ili ’Moglo je više ljudi’. Ali, naravno, ni mi nikad nismo potpuno zadovoljni aktivnostima. Uvek želiš da to bude kvalitetnije, bolje. Mislim, uvek težimo da unapredimo sve ono što sprovodimo, tako da je i dobro što nismo zadovoljni. Jer da smo totalno zadovoljni sa onima koje sprovodimo, ne bi se naš kvalitet unapređivao verovatno.

Q: Da li misliš da čoveka može da spusti, da mu smanji samopouzdanje ako neko loše reaguje na nešto njegovo? Kad je on ispunjen, a neko komentariše nešto loše – je l’ može da ne bude toliko ispunjen, ostvaren?

A: Pa, sigurno i te stvari utiču, ali ja mislim da taj uticaj sredine, ljudi koji ne razumeju neku priču, pa sad… Mislim, ko ima kredibilitet da ti kaže da je nešto dobro urađeno ili nije? Tako da nema tu ni puno ljudi koji mogu da uopšte komentarišu takve stvari, a i ti ljudi koji bi komentarisali tako nešto su verovatno veoma pažljivi i mislim da je i njima cilj da se to unapredi. I onda, ako smo naišli na neku grešku, onda ćemo dobiti neki pozitivan ili dobar feedback na asertivan način, na pravi način na koji to i treba da se dešava. Tako da… Mislim, nema tu nekih primedbi na neke aktivnosti, da nam je neko nešto rekao ’Što ste to napravili?’ ili ’Niste to dobro uradili’. Retko se dešava. Imaš ljudi koji striktno na svim aktivnostima govore ’Ovo je bezveze, ja to neću’. Ti ljudi se ni ne uključuju u ove aktivnosti. Tako da smo mi zadovoljni kako ljudi reaguju na aktivnosti koje se sprovode.

Q: A pošto znam da ovde u Temerinu ima pola Mađara, pola Srba, kako se oni slažu? Kako funkcionišu? Da li sarađuju?

A: Pa, sarađuju, ali sad koliko je zajednica okrenuta… koliko smo mi zaista interkulturalni, to je baš diskutabilno. U nekim aktivnostima neka udruženja bolje funkcionišu, neka slabije. Na primer, neke strukture su bolje razvijene, neke manje. Hajde, omladina u poslednje vreme zaista sarađuje, ali ja vidim tu dosta rupa u obrazovanju, u školama, u institucijam. Zato što imamo 30% Mađara, mi smo dvojezična zajednica i treba sve programe koje sprovodimo da radimo dvojezično. Međutim, nemamo kapaciteta za takve stvari i onda se pravi ta neka barijera. Ako ja držim edukaciju na srpskom jeziku, onda deca koja slušaju nastavu u osnovnoj školi na mađarskom jeziku neće dobro razumeti te neke stvari, pa se mi trudimo da onda animiramo neke mlade koji znaju i mađarski i srpski jako dobro, pa da oni zajedno s nama sprovode te aktivnosti, da onda mogu da pojasne kad im nešto nije jasno. Imali smo par projekata koji su se upravo bavili tom temom. Imali smo ustvari dosta projekata koji se bave tom temom. I uvek kada radimo nešto gledamo da uključimo „Kokai Imre“ školu. Tu se nastava odvija na mađarskom jeziku. I „Petak Kočić“ školu gde se nastava odvija na srpskom. Sad, zato što smo velika opština, imamo i dva naselja, Bački Jarak i Sirig. Tu imamo školu „Danilo Zelenović“ i „Slavko Rodić“. Imamo srednju školu „Lukijan Mušicki“ koja je dvojezična škola, imamo odeljena i na srpskom i na mađarskom i zaista gledamo da povežemo te mlade. Mislim da su tek sad sa Kancelarijom za mlade, sa nekim udruženjima kad smo započeli ove aktivnosti, tek onda počinje ta masa da se menja. Jer mi imamo ovde i kafiće i mesta za izlaske ili etno kuću „Tajhaz“, imamo „Brvnaru“, i dosta je to sve podeljeno. Mladi srpske nacionalnosti izlaze u neke kafiće u koje ne izlaze mladi mađarske nacionalnosti zato što tamo nemaju neke prijatelje, tamo se ne sluša ta neka njihova muzika… znači imaš nekih drugih barijera. I sad, jezik je najveća barijera. Ja živim u ovoj sredini 22 godine, upravo onoliko godina koliko imam, a ne znam mađarski. I da znam mađarski, mogao bi možda bolje da komuniciram i sa tim delom moje sredine, a oni da znaju bolje srpski, oni bi isto komunicirali bolje sa nama. Međutim, takav je sistem da ti ako si mađarske nacionalnosti, tačnije ako pričaš na mađarskom jeziku i to ti je maternji jezik, ti ovde možeš da nesmetano, odlično funkcionišeš, da pričaš u radnji mađarski, da pričaš u domu zdravlja mađarski, da na svim nekim mestima pričaš svoj maternji jezik. Nemaš potrebu da naučiš srpski dok ne dođeš do nekog fakulteta. E, onda tu kreću problemi. Mladi ili odlaze u Mađarsku ili ostaju u nekim institucijama gde će na svom jeziku da rade.

Q: Zar ne misliš da bi ljudi koji žive u stranoj državi trebali da nauče jezik države u kojoj žive?

A: Pa, trebali bi, ali…

Q: Mislim, zbog razumevanja sa ostalim ljudima.

A: To svakako. Mislim, i trude se ljudi, ali znaš šta je najveći problem? Evo mi, na primer, u osnovnoj školi… bar ja dok sam išao, imali smo engleski jezik, imali smo nemački jezik. Ti učiš neke osnove tog jezika, ali kad ga ne pričaš, ti naravno da ne možeš ni da komuniciraš tako dobro. I sada, ako su deca mađarske nacionalnosti u „Kokai Imre“ školi i uče samo mađarski jezik i nemaju prijatelje koji su srpske nacionalnosti ili koji pričaju srpski, oni ne upotrebljavaju taj jezik i oni ga prosto ne znaju. A kad dođu ovde u situaciju da pričaju srpski, onda ga polako unapređuju, jer oni u principu formalno ga i znaju, znaju neka pravila, znaju reči dosta, ali nisu došli do tog momenta da oni pričaju sa nekim.

Q: A misliš li da se možda stide da se opuste da pričaju zato što ne znaju dobro srpski?

A: Pa u početku se stide u našim programima kad ih povežemo, u početku se stide. Kasnije se to otvori, je l’, unapredi se cela ta komunikacija. Ja vidim, na primer, da posle toga oni i na Fejsbuku se dodaju, pričaju, izlaze zajedno. Znači da ti naši programi zaista imaju dobar rezultat. E sad, ja to ne mogu da predstavim nekom donatoru ili, ne znam, sredini koliko je to bitno, ali smatram da je izuzetno važno da se takve aktivnosti odvijaju, da se spajaju mladi različitih nacionalnosti, jer ovo je jedini momenat kada oni komuniciraju zajedno. U svim ostalim sistemima, njih će sistem odvajati. ’Hajde vi mađarske nacionalnosti pričajte na mađarskom tamo, a mi ćemo ovde na srpskom i mirna je Bačka.’ E, pa, koliko je mirna Bačka, to se sad…

Q: A šta misliš kako jedna nacija najbolje može da izrazi svoj identitet, a da ne povredi drugu naciju s kojom živi u zajednici?

A: Tako što neće isticati svoj nacionalni identitet. Znači mi ovde imamo aktivnosti i ako ga ističeš, ističeš ga… ili da ističeš oba, ali to se uvek pokaže kao loše. Tako da mislim da ako posmatramo bilo koju osobu, srpske ili mađarske nacionalnosti, i šta je utkano u njegov identitet, pa imate i prsten nacionalnosti. Pa tu nacionalnost kad malo razviješ, skontaš da tu stoji i kultura i tradicija i jezik. Svašta se nalazi u tom prstenu identiteta i to je veoma osetljiva zona koju ne bi trebali pipkati. Pa sad, ako napravimo aktivnost u kojoj bi rekli ’Hajde sad Srbi i Mađari dve zastave’, pa sad mi tu nešto radimo, to se uvek pokaže loše. Ali ako zaboravimo te zastave, ako zaboravimo te nacionalnosti, kažemo ’Hajde, mi smo svi mladi, to nam je zajedničko. Mi smo svi ljudi. Mi svi imamo neke slične potrebe za kulturnim dešavanjima, za nekim aktivnostima’ e onda nas to dobro uveže i onda tu imaš dobrih rezultata.

Q: Je l’ misliš da je to do sredine, do Srbije, da ne može da se izrazi kultura nečija zato što si u drugoj državi ili tako svuda u svetu funkcioniše?

A: Ne, ti možeš da izraziš svoju kulturu, nije to problem. Mislim da se niko ni ne buni oko toga. I Mađari imaju svoje praznike, obeležavaju ih normalno, sva ta dešavanja normalno funkcionišu. Ali ako treba da uvezujemo i jednu i drugu nacionalnost… Sad hoćeš ti slaviti mađarsku slavu. Pa ako slavi moja sredina, ja ću otići na nju, ja nemam problem s tim. E sad, kako će neko drugi reagovati ako dođe na neku takvu aktivnost gde se samo priča mađarski i gde se viori mađarska zastava. Onda će se oni zapitati ’Pa čekaj, pa je l’ ovo Srbija?’ i onda uvek će se naći neko ko će imati loše, negativne stavove o tome. A ovako ako kažeš ’E ovo je ne znam kakva aktivnost, povezuje obe nacije’… Na primer, bilo je da su mađarska udruženja pravila aktivnosti gde bi pozvali širu lokalnu zajednicu, gde ti dođeš, a na mikrofonu se vodi program samo na mađarskom. Ja ga zaista ne razumem i nije da ga ne podržavam i da ga ne želim, nego jednostavno ne znam taj jezik. I to je možda i moja greška, ali ne bih sam sebe okrivio. Nego bi okrivio i sistem koji me nije naučio da u ovoj sredini… da me ona učini bogatijim za jezik. Znači, ja bih bio danas sa 22 godine, da znam dva jezika, ja bih bio bogatiji za još jednu vrednost. E sad, za mene je to bogatstvo. E sada, šta je to za druge ljude, to je sad pitanje.

Q: Jesi se našao nekad u situaciji da je nekom ko je mađarske nacionalnosti neprijatno da priča na mađarskom s nekim ko je takođe Mađar, u prolazu negde samo, i da ga neko popreko pogleda? Tako nešto.

A: Pa, mi smo imali ovde takvih aktivnosti zbog… Mislim, imaš desničarske organizacije koje ti promovišu to ograničeno shvatanje. Znači ne, samo jedan jezik, jedna kultura, Srbija, tri prsta. Mislim, mi nismo u tom fazonu, niti ćemo biti. Takav sistem vrednosti ne sme ni da uđe u institucije, jer bi to bilo strašno po celu sredinu. Mislim, imaš ljudi koji imaju te stavove. To ne možeš da izbegneš. To imaš svuda. Ne samo u Srbiji, nego i okolo. Protiv takvih stvari se treba boriti. Pa sad ne znam koji komentar da ti dam na takvu neku situaciju. Dešavalo se, ali prevažiđeš.

Q: A šta je za tebe pojam ’nacija’? Šta ti to označava kad neko kaže da je određene nacije?

A: Iskreno da ti kažem, nemam taj osećaj nacije ovde kod nas. Možda imam veći osećaj zajednice, nego osećaj nacije. Imam neke prijatelje koji su, na primer, išli u Letoniju i u Letoniji svi Letonci su ponosni Letonci zato što njihova kultura i tradicija nije ograničavajuća. Oni, na primer, slave život, slave prirodu. I njihove pesme nacionalne su posvećene tako nekom razvoju u zajendici. Kod nas su nekako pesme i uopšteno naša kultura je takva da mi ističemo sebe kao Nebeski narod. I onda se ja ne pronalazim u tome, znaš. Ja sam više nekako slobodniji, više sam za to da se taj osećaj zajednice pre formira, nego taj neki nacionalni. Mislim, ako ćemo već pričati o nekom osećaju koji treba da se formira kod svih nas.

Q: Misliš da treba da se stvore neke stvari koje će svi zajedno da veličaju?

A: Da. Za ovakve zajednice kao što smo mi, da.

Q: Slažem se. A šta za tebe predstavlja sreća? Kad se osećaš najsrećnijim?

A: Pa, to sam ti odgovorio na početku. Osećam se najsrećnijim kada…

Q: …kada radiš projekat.

A: Da.

Q: A šta misliš, identitet osobe… Kako može najbolje da se izrazi neko, da bude sasvim svoj, da ne glumi, da bude ono što jeste?

A: E, pa, to je odlično pitanje. Mislim da, pogotovo za mlade ljude, da im je potrebno dosta vremena da pronađu sebe. I da bi bio srećan to ti je najbitnije, da ti upoznaš prvo sebe, koje su to tvoje vrednosti, koja su tvoja interesovanja, šta je to što ti voliš, pa tek onda da znaš da uživaš u tome. Tako da ja uvek kad pričam sa mladima nekako gledam da ih podstaknem da što više komuniciraju sa sobom. Ono što mi je najbolja stvar u kojoj možeš da pričaš sa sobom je dnevnik, na primer. Kad bi eto ta jedna mala sitnica… kad bi u sistem ubacili to da mladi pišu dnevnik… to je jedan prostor gde si ti sam sa sobom, gde ti pričaš sam sa sobom, objašnjavaš neke događaje. I posle par godinaa, ako se vratiš na one stranice, ti ćeš videti koliko si ti unapredio i neke svoje veštine i znanje i stavove i da si shvatio šta je život i šta te okružuje i koje su tvoje mogućnosti. Tako da, pitanje je samo reflekcije. Znači da ti ono što ti se dešava i ono što doživljavaš da reflektuješ nekako sam sebi. Mislim, to možeš da uradiš i ako pričaš sa prijateljima, pa pričaš mu današnji dan, ako opisuješ te neke stvari svaki dan, ti ćeš rasti. To ne može da bude drugačije. Tako da, kad mladi shvate sebe, e onda mogu da uživaju u aktivnostima koje njima prijaju, pa će neko shvatiti koji mu je omiljeni bend, pa kakve svirke on voli, koja mu muzika najviše prija, ne znam. Možeš da se izraziš kroz kreativnost, kroz neki dekupaž, kroz pravljenje nakita, kroz pravljenje nekih šoljica od gline, nemam pojma. Znači, postoji milion načina kako možeš da izraziš sebe. E, da bi došlo do tog dela, moraš sebe da upoznaš.

Q: Znači, misliš da je dnevnik jedan od tih načina?

A: Dnevnik mi je ovako jedna lepša aktivnost koju bi uveo u škole kao obaveznu. Možda ne tako radikalno. Hajde, kao, ne bih je uveo kao obaveznu, ali bih onako pričao s decom ’E, pa, ljudi, jako je bitno da imate svoj dnevnik, da pišete aktivnosti koje vam se dešavaju.’ Ili dnevnik ili meni je genijalno kad neko komentariše neke vesti. Isto ti tu dobiješ neki kritički stav. Tako da eto, na primer, to može biti još jedna od aktivnosti. Uopšteno da dođeš na kreativnu radionicu, da ti praviš na kreativnoj radionici nešto za sebe. Ti se izražavaš tu, na sebi svojstven način, i to će da se unapredi ako budeš nastavio to da radiš. Tako da, mislim da možemo da se izrazimo na razne načine, a svako to izražavanje nam negde, na bilo koji način, doprinosi.

Q: A ljubav? Misliš da treba ljubav posvećivati samo osobi u koju si zaljubljen ili i prijateljima, porodici, svima jednako? Šta za tebe predstavlja ljubav?

A: To je sad specifično pitanje. Kome… ovom manje, onom više. To valjda kako se…

Q: To često se dešava da se neko žali da mu posvećuješ manje pažnje nego, na primer, devojci?

A: Pa, žale mi se prijatelji da im ne posvećujem dovoljno pažnje, ali su svesni da imam previše aktivnosti. Mislim, nemam pojma. Ja tako i funkcionišem da se družim sa ljudima koji mi prijaju i ne mogu reći kad mi prija – naravno da sam tu za njih kad sam im najpotrebniji – ali ne pravim sebi neku otežavajuću okolnost sad da to mora biti usiljeno sad ja da se vidim s nekim drugovima svaki drugi dan u 18:55 i onda da je to kao zato što se mi volimo. Pa, nije tako. Tako da, ako ćemo pričati o ljubavi, ljubav je kad ti prija. I ljubav je kad imaš vremena. I ljubav je kad… ne znam. I to se razvija. Iako se možda osećaš tako da želiš više pažnje da posvetiš tome, onda to i uradiš.

Q: A da li razumeju ljudi kada kažeš, na primer, da je tvoja ljubav ne samo prijateljstvo ili ljubav kao ljubav, nego da ti je ljubav na primer umetnost? Da li to ljudi razumeju ili gledaju kako može da ti bude ljubav?

A: Pa, ja to tako ne kažem. (Smeje se.) Za početak, ja to tako ne kažem. Ja kažem, na primer, da aktivnosti radim srcem, što se može reći da jeste to neka ljubav, ali ne nazivam tako baš zbog te konfuzije, znači šta to može da ispadne sad šta sam rekao. Ali… pa nemam pojma šta bih ti rekao na tu temu. Mislim, ljubav je život.