N 1990 Temerin

N – 1990 – Temerin

 

Q: Kakav je tvoj položaj kao mladog čoveka u Temerinu?

A: Mislite na društveni? U kom smislu?

Q: Pa, da, društveni, da.

A: Društveni, pa s obzirom da sam tek student još uvek, 24 godine imam, apsolvent sam na masteru, tako da još uvek ne mogu da se izborim za neku poziciju. Mogu reći da sam zadovoljan položajem mladih generalno u Temerinu, ali moglo bi malo biti bolje.

Q: A šta bi to, recimo, moglo biti…?

A: Pa, s obzirom da sam ja sportski rekreativac, voleo bih da se tome mnogo više posveti pažnja. Mnogo više događaja. Ima jako malo događaja. Mladi ne mogu da se skupe. Mladi ne mogu da izađu. Mladi ne mogu da se obrazuju. Nema događanja, nema nikakvog, da kažem, noćnog života kako bi trebalo s obzirom da se Temerin vodi kao grad već, ali što se tiče takvih stvari još uvek je u nekom tom zaostalom, tom ruralnom, da kažem…

Q: Pa, da, koliko sam gledao Temerinu ima oko 20.000 stanovnika.

A: Dvadeset hiljada, da. Sam grad, a opština je preko 30.

Q: Pa, da, recimo. Kol’ko sam te razumeo znači sad kojim se baviš rekreativnim sportom?

A: Odbojka i plivanje.

Q: Odbojka, to je jako super sport.

A: Jeste, da. U Srbiji je to evo već generacijama svi vole. I plivanje. Sad, što se tiče plivanja to je samo letnji period, ograničeno. Odbojka takođe. Nema dovoljno terena, ne samo za odbojku, nego za bilo koji sport. Forsiraju se, na primer, samo određeni sportovi. Ne postoje, na primer, neke manifestacije da bi se okupilo više mladih ljudi, dece, na više različitih sportova. Postoji opštinsko plivanje, takmičenje neko u fudbalu, malom fudbalu, i to je to. Uopšte nema… nekoliko fudbalskih klubova, ali ostali sportovi… Nekada sam i ja bio u odbojci, trenirao ovde, pokušao da to malo proširim, da se organizuje neka ekipa, neko takmičenje, neka liga lokalna. Fale kulturni događaji, fali noćni život, fale izlasci. Nema gde da se izađe uveče, na primer, vikendom u Temerinu. Nažalost svi idu sa strane, Bečej, Novi Sad, i tako dalje, ostala mesta.

Q: Pa, vidiš, to je jako interesantno. Jako sam začuđen. ’Ajde, recimo, ja sam iz Kisača. U Kisaču nas ima 5.500, pa ’ajde kontam da ljudi idu u Novi Sad, je l’, pošto je Novi Sad od nas 18 kilometara, ali ne razumem stvarno zašto tako je u…

A: Jeste. Nekada su dolazili u Temerin, nekada su izlazili. Ja sam završio gimnaziju u Bečeju i ljudi su iz Bečeja dolazili u Temerin. Znači to je nekad pre pet-šest godina, sedam. Dok sam ja bio tinejdžer izlazio sam u Temerinu, sad već ne može da se poredi, nema raznolikosti, nema…

Q: A kakav je, recimo, odnos između mladih Temerina i Bečeja?

A: Međusobno?

Q: Da.

A: Aha. Pa, da ne postoji taj „Bečej prevoz“ ne bi znao Temerin za Bečej i obrnuto. Znači, ne bi uopšte znali jedan za drugi. Odnos je zadovoljavajući, onoliko koliko je potrebno da bude dovoljno. Sad ne znam koliko međusobno sarađuju kancelarije za mlade. U nekoliko tih projekata sam učestvovao. Promocija fakulteta u Bečeju, šta znam. Uvek naravno može mnogo više, ali ja nisam zadovoljan. Odnos nije loš, ne mogu da kažem da je odnos loš. Nije unazađujući, ali nije konstruktivan, nije kvalitetan odnos, ne može da se stvori nešto mnogo više od toga. Može mnogo bolje. Kažem ti, da ne postoji tog gradskog prevoza, da đaci ne putuju do Bečeja, ne bi se znalo uopšte.

Q: A zašto je to tako?

A: Pa, pre svega, neinformisanost. Mnogi ne znaju uopšte… Daleko je Bečej, dalje od Novog Sada – Novi Sad 30km. Nema često autobusa i tako dalje. Malo je teže ko nema svoj auto, svoj neki prevoz da ode do Bečeja mora da čeka. Skup je prevoz – 500 dinara, to je za nekoga ko je student, ko ne radi, da ode, da svrati u Bečej, to je dosta velika suma samo za prevoz. Eto, to su neki glavni razlozi zašto se to ne zna. Eto, to je samo za Bečej, a kamoli za Novi Sad ili negde dalje.

Q: A da li u tvom komšiluku ima drugih nacionalnih manjina?

A: Naravno, da.

Q: A možeš mi reći koje su?

A: Ne znam, mađarska, romska i ja mislim da imam komšije iz Holandije. To je u mom nekom širem komšiluku. Znači, tri-četri nacionalne manjine.

Q: A kakav je odnos, recimo, između…?

A: Pa, pravi komšijski, kako da kažem. Mogu da govorim u lično ime samo. Što se mene tiče, sasvim korektan odnos, blizak, mnogo prijatelja mađarske nacionalnosti čak i više nego što su srpske. I romske, takođe. Što se mene tiče, odnos je… E sad, za druge ljude koji su u komšiluku… Znači, ja, što se mene tiče, sasvim normalno, pristojno živimo. Nikakav incident međusobni nije bio. Evo, već više od 20 godina živim ovde, tako da…

Q: A sa kojim očekivanjem mladi posećuju koncerte?

A: U Temerinu nema koncerata, tako da ovde se ne posećuje. E sada, ako se ide sa strane… Na primer, eto, ima ta pasuljada temerinska, lokalna ta manifestacija već 10 godina kako se pravi i ona već polako počinje da širi… To se već mogu nazvati nekim koncertima koji se organizuju, dolaze tu neke te lokalne rok grupe i tako dalje. Pa, mladi idu sa očekivanjem, pre svega, da čuju nešto kvalitetno i da vide nešto kvalitetno. Kad je koncert u pitanju. I lep provod, pre svega, dobar provod. A to nema… Jako malo njih može sve to da ponudi zajedno, da je dobar provod, da je kvalitetna muzika, da je bezbedno, da je sve to uračunato. Ne može puno njih to da ponudi danas. To su neka očekivanja. A sad, ako se očekivanja ispune, vrate se i sledeće godine. Ako se ne ispune, nažalost odu.

Q: Šta bi, recimo, mladi mogli da učine da se, pošto je kultura svakome interesantna, da se kulturni nivo taj podigne?

A: Pre svega obrazovanje. Znači, uvek sam za to da se obrazovanje… da je to na prvom mestu. Pre svega to da se ljudi obrazuju, da znaju… Mnogi ne znaju šta je kultura jer mnoge i ne zanima, a i, da se tako izrazim, briga ih za kulturu. Nemaju ljudi svest o značaju, o bitnosti, o kulturnim događajima. Jedne godine… Japan, evo prošle godine da je bila galerija, izložba slika i da nije bio takav odziv. A ove godine su imali, ne znam, za Danila Kiša pesničko veče. Jako je siromašno. E sad, mladi mogu mnogo da učine. Mogu da se učlane u Kancelariju, to je najlakše. Da se, ne znam, napravi neki sajt gde bi se… da se napravi neko društvo, ne znam, da se skupi grupa ljudi koja bi se time bavila, konkretno kulturom, konkretno turizmom, konkretno poboljšanjem položaja mladih, kako mogu lako da dođu do informacija, da se osmisli pristup kako prići mladima, na koji način predstaviti im kulturu da bi se zainteresovali, jer svakome se može na određen način, samo treba znati, naći određeni način svakome da se predstavi kultura iz tog nekog drugog ugla kako bi što više ljudi, mladih privukla pre svega. Evo, mladi su najbitniji.

Q: Pa, zašto su mladi najbitniji?

A: U Temerinu? Ili generalno? Zašto su mladi najbitniji? Pa, zato što od njih sve kreće, oni su pokretači svega. Ako neko može da napravi neku promenu u Temerinu i na bolje i na gore, mogu mladi da urade. Uvek je ta snaga u njima, volja, motiv da se nešto reši, da se nešto promeni, da se nešto uradi, popravi, pogorša, kako god. Znači ako bude jedna kvalitetna inspiracija, kvalitetan pristup, dobro predstavljena neka šira slika, mladi jedino mogu. Te starije generacije nemaju šta da urade. Oni šta su trebali da urade, uradili su. Ono što su uradili ostavili su mladima danas da se u tome snalaze i da, ako probaju, da promene.

Q: A zašto je to tako?

A: Pa, ne znam, nekako tako to se nametnulo. Takvo je društvo naše. To se tako nameće od početka, od ranije, da jedna generacija mladih koja uradi ostavlja to drugoj generaciji, nekoj budućnosti mladih koja će ili rešavati problem ili koristiti beneficije koje je prethodna generacija stekla. E sad, ako je sve odrađeno kako treba, ta generacija buduća mladih će još više proširivati, pametno raspolagati s tim resursima. A ako nije… To bi trebali i mi isto. Tako bi mladi trebali u tom pravcu da se obrazuju, da se proširuju sredstva, znanja, sve što nam je ostavila prethodna generacija. Kad ste mladi, nekako je mnogo lakše doneti neke odluke, ući u neki posao, ući u neki problem, u neki bilo kakav projekat, doneti nešto kvalitetno. Mnogo je lakše kad si mlad nego kada već prođe neko to vreme kad treba da se radi, kad se već uđe u neke ozbiljne godine. Zbog toga mislim da su mladi bitni, pre svega.

Q: A zašto je tako važno pisanje projekata?

A: Pa, mora biti nešto validno, kako da kažem, nešto na osnovu čega mogu mladi da razumeju, da se ugledaju. Kada mladi vide projekat, i ne samo mladi, kada bilo ko vidi projekat dobro urađen, to znači da je to ozbiljno urađeno, da je ozbiljan pristup tome, da se stvarno ozbiljno nešto želi napraviti, konkretno uraditi. Kad ne bi bilo projekata, niko se ne bi trudio, ne bi ljudi verovali, to ih ne bi uopšte ponelo, ne bi uopšte bili zainteresovani. Ja prvi ne bih smeo u neki posao tuđi ili neke promene ako ne bih znao da postoji neko iza toga ko radi, ko piše projekat, znači da je to ozbiljan pristup pre svega.

Q: A na koji način se može povećati taj pristup?

A: Čega?

Q: To što si sad… Pristup projektu.

A: Pa, uključivanjem mladih u pisanje samog projekta. Eto. Što više uključivanje mladih u samo pisanje da bi se promenilo… Kada ljudi vide da mladi učestvuju u kreiranju nečega, to znači da svako može. Ako bilo koga uzmemo, mladog čoveka koji ima volju da bi napisao neki projekat, da bi bio deo nečega što može sutra da promeni, da koristi svima, mnogo više ljudi bi se uključilo.

Q: A kako motivisati mlade da se uključe?

A: Pa, opet ću ponoviti, primerom, dobrim primerom. Dobar primer znači uključivanje mladih opet, to je zatvoren krug. Dobar primer eto gde će mladi videti da postoji ozbiljan projekat, da su mladi uključeni u tome, da nema nekakvih malverzacija i tako dalje, iskorišćavanja, zloupotreba i da se može u osnovi verovati tim ljudima koji stoje iza toga. To bi bio taj dobar primer.

Q: Da li je neko od tvojih prava narušeno?

A: Prava? U kom smislu?

Q: Pa, recimo, jedno tvoje pravo kao mladog čoveka.

A: Pa, nije. Ako misliš u smislu diskriminacije, ne. Ali ne mogu da kažem da mi nisu narušena prava kol’ko mi nisu… Nisu mi narušena prava, nego nisu mi dozvoljena, nisu mi pružena mnoga prava, da kažem, ali nisu mi zabranjena neka prava nego jednostavno nisu dozvoljena, nemam pristup raznim pravima, ali u isto vreme nisu mi narušena niti zabranjena neka prava na bilo šta. Imam prava na mnoge stvari, ali nemam pristup mnogim stvarima, ali to nije zbog toga što mi je nešto zabranjeno nego zato što jednostavno ne postoji, jednostavno nije prikazano.

Q: A na koji način bi se mogao povećati taj pristup?

A: Pa, to bi moglo… Opet moram da se vratim… dobrom edukacijom mladih. Edukacija u smislu da se zna tačno šta sve mogu i šta sve ne mogu, kakva prava imaju na sve u životu, kroz sve svere od obrazovanja, kulture, zabave, svega. Da se edukuju o tome šta sve imaju i da se jednostavno radi na tome da se što je više moguće pruži, obezbedi. To je problem. Nije mnogo toga pruženo, obezbeđeno mladima. Nije im zabranjeno, ali nije im mnogo ni obezbeđeno niti pruženo.

Q: A, recimo, koja bi onda očekivanja bila da se to obezbedi?

A: Mladih? Pa, bila bi velika, ogromna očekivanja. To se odmah nadovezuje na to. Odmah bi mladi, kada bi znali da, na primer, danas mladi čovek može da učestvuje u nekom projektu koji se radi… Otvori se javni konkurs za sve mlade koji su zainteresovani… Imate prava da to radite. Imate obezbeđene te i te stvari. Mnogo bi se veći odziv… To bi automatski, po mom nekom mišljenju, uključenje mladih… Ma, problem je što nemaju mladi odgovornost, nemaju posao, nemaju bilo kakvu odgovornost, nemaju priliku gde da volontiraju. Znači, samo kad bi volonterski postojao koji nikoga ne košta, promenila bi se drugačije situacija. Ne bi bilo sigurno tako kad bi postojala eto…

Q: A kako motivisati mlade da volontiraju?

A: Pa, opet, primer to je… i u nastavi postoji ta egzemplarna nastava, nastava preko primera i danas ja mislim da je to dobar pristup, dati dobar primer. Da neko ko volontira danas može da računa da će sutra naći posao tamo gde volontira, na primer. Ili volontiranje koje se nekako plaća. Sad, volontiranje nama podrazumeva neplaćanje, ali neku minimalnu zaradu, neki motiv da se da mladima. Ljudi danas rade, volontiraju bez ikakvog motiva. Neki motiv za ubuduće, da znaju šta ih sledeće čeka. Kada znaju šta će ih sačekati posle toga, mnogo bi išli na to da volontiraju.

Q: A zašto je to tako?

A: Zato što živimo u takvom vremenu gde se gleda… Nema se vremena pomagati drugim ljudima, nego se gleda što više sebi stvoriti jer je takva situacija, takvo vreme da ne dozvoljava jednostavno da se nesebično radi i drugima i sebi, prvo drugima, pa tek onda sebi, jer danas svi ljudi rade samo sebi. Sebi najveću korist daju, a ne nekom drugom, i to automatski isključuje sve.