L 1994 Temerin

L – 1994 – Temerin

Q: L, reci mi, šta znači za tebe pripadati negde?

A: Pripadati negde? Pa, tamo gde se osećaš slobodno, gde možeš biti ono što jesi, gde ljudi cene upravo to što jesi, je l’ te. Ne znam, mislim da je to nešto osnovno, da te ne dikriminišu.

Q: Kakav je to osećaj?

A: Pa, to je onaj osećaj slobode i pripadnosti, je l’ te.

Q: Je l’ imaš neko mesto gde se osećaš da totalno pripadaš?

A: Pa, zavisi. Zavisi stvarno od okruženja tog i ljudi koji me okružuju. Uglavnom imam mesta, počevši od doma, je l’, i tamo gde se okupimo kao najuže društvo neko, gde se znamo duži niz godina i gde smo ono bukvalno kao braća ili ne znam.

Q: Znači, ti se u toj grupi gde kažeš da osećaš da se znate dugo godina i sve to. Da li…

A: U principu ne moramo da se znamo dugo godina, ali da se kapiramo.

Q: To sam htela da pitam.

A: Da smo na tim nekim istim talasnim dužinama, kako da kažem.

Q: Da, da, da. Kada si u grupi i vidiš nekoga pored vas, da li pokušavaš da uključiš tu grupu, tu osobu u vašu grupu ili… ?

A: Pa, zavisi da li ta osoba uopšte želi da uđe u tu grupu. Ako želi, naravno da ću da pomognem da se adaptira našoj grupi i našem načinu razmišljanja, zezanja i svega.

Q: A samim ovim smo ustanovili da postoje grupe. Kakav je osećaj znati da zaista postoje te grupe?

A: Pa, ne znam kako bih to definisao. Ta podela je… U suštini, ljudi se dele na sve i svašta. Te same podele nastaju među njima, što je u neku ruku loše, a u neku ruku je i dobro. Sve ima i svoje pozitivne i svoje negativne strane, je li. Pa, ne znam, zavisi. Stvarno zavisi.

Q: Kada je to dobro?

A: Pa, dobro je ako se ljudi okupe sa nekim ciljem koji je pozitivan, kojim mogu da nešto promene u korist svih ostalih, kao i samih sebe, je l’, zato su i počeli, što je sasvim OK.

Q: Da. Svakako grupe mogu da menjaju stvari. A da li može pojedinac?

A: I pojedinac može. I treba da krene od pojedinca. Kasnije se to razvija, širi se i ide u ljude ulazi sve to, u njihove glave i svest i oni se okupljaju u te grupe koje mogu nešto da učine konkretnije.

Q: Da li ti misliš da si ti jedan of tih pojedinaca koji pokušavaju da…?

A: Pa, ne znam, zavisi u čemu. Ne znam stvarno. Trudim se da pomognem trenutno oko ovog omladinskog aktivizma. Tu smo svi grupa, iako ima ljudi koji koordinišu. Tako da, sigurno da može da se uradi nešto.

Q: Reci mi, da li već samim rođenjem pripadamo nekoj grupi?

A: Pa, ne znam kako to da definišem. Ne znam. Zavisi u kom pogledu gledamo. Neka etnička grupacija, ne znam…

Q: Da li misliš da nacionalnost nam već stvara neki identitet?

A: Pa, ne znam. Možda ne bi trebalo, iako kod mnogih stvara. Kod većine ljudi čini mi se da stvara.

Q: Imao si susreta sa time?

A: Pa, mislim da svi imaju svakodnevno susreta sa tim ljudima koji su više nekako nacionalistički opredeljeni, koji podržavaju, na primer, svoju grupaciju – Srbi samo Srbe, šta već, ne znam. Mađari kako već… koji god, sve te nacionalne pripadnosti, šta već. Ali mislim da je to skroz pogrešno.

Q: Da. Ali misliš da je to stvoreno rođenjem ili nečim drugim?

A: Pa, to je pre do vaspitanja kućnog.

Q: Do kućnog vaspitanja?

A: Da. Kako roditelji utiču na tebe, tako se i ti ponašaš. U suštini, i samo okruženje u kom se nalaziš treba da utiče na tebe. Ja sam, recimo, imao sreće da sam u okruženju gde sam bio okružen bukvalno i Srbima i Mađarima i ne znam ko je sve tu bio. I mi smo se uvek normalno i fini slagali sve, tako da se razvila ta neka tolerancija i skroz osećaj zajedništva, što je sasvim normalno i prirodno. Nikakve podele nema među nama. Ljudi ili su dobri ili su loši.

Q: A da li loši ljudi mogu da postanu dobri?

A: Naravno da mogu ako to žele.

Q: Reci mi, kakav je osećaj znati da pripadaš, da si u grupi?

A: Nemam pojma, nisam razmišljao o tome stvarno.

Q: Nisi razmišljao o tome?

A: Nisam. Nemam tako neki osećaj baš da je to neka grupa koja može da se ističe nekako, ne znam. Ne mogu da definišem to.

Q: A je l’ misliš da si ti tolerantan?

A: Definitivno. Da.

Q: Je l’ to shvataš u dnevnim situacijama svakodnevnim u kojima se nalaziš ili…?

A: Pa, u principu, da. U principu, da.

Q: A da li svakodnevno vidiš i netoleranciju?

A: Ima je dosta. Dosta. Na svakom koraku.

Q: Hoćeš mi ispričati nešto?

A: Pa, ne znam. Upravo sad što vidimo ove verske netolerancije, pa ne znam LGBT populacij. Trenutno aktuelno je to oko prajda, što ne tolerišu uopšte Srpska pravoslavna crkva i ostali ektremisti, kako da ih nazovem. Desničari uglavnom, je l’. To su samo neki primeri. Sad mi je stao mozak.

Q: Šta misliš o toj izjavi ako nisi deo rešenja da si deo problema?

A: Ne znam.

Q: Nisi razmišljao o tome?

A: Nisam stvarno. Zašto bih bio problem ako nisam deo nekog rešenja?

Q: Ukoliko, eto, sad na primer pominjemo LGBT ili, eto, nacionalne… ako ti, na primer, nikada nisi sam došao u tu situaciju da su tebe vređali zbog seksualne orijentacije ili zbog nacionalnosti, da li ti svejedno misliš da onda ne treba da pomogneš ljudima koji se suočavaju sa takvim problemima?

A: U takvim situacijama treba pomoći svakome. Jednostavno, mislim da nije dovoljno izražena ta empatija kod ljudi, da oni mogu da saosećaju sa tim ljudima koji su izloženi toj vrsti nasilja, jer to je svakako psihičko neko nasilje. Tako da bih pomogao svakako. Bio sam u situaciji jednom tako drugara su isto maltretirali zato što je Mađar i ja sam stao na njegovu stranu i onda posle ništa nije bilo, prihvatili su ga normalno.

Q: Tako i treba biti.

A: Da. A odrastao sam sa njim, bukvalno od četvrte godine smo nerazdvojni bili.

Q: Ti si odrastao ovde u Temerinu?

A: Da, da.

Q: Je l’ oduvek bilo tako ili…?

A: Pa, u početku nisam primećivao to sad tako. Međutim, u neko poslednje vreme bilo je, kako su to već mediji okarakterisali, kao neke međunacionalne netrpeljivosti, ne znam šta. Mada, ja mislim da to nije to. Više, koliko sam čuo, to su u principu te neke desničarske organizacije sa naše strane i sa te njihove strane, tako da su uglavnom između njih ti obračuni, da ih nazovemo tako, ali uvlače i neke druge ljude koji su skroz neutralni. Tako da mogu da naprave problem i njima. Sad, koliko sam upućen u to, nisam siguran. Ne zanima me mnogo to jer smatram da su to skroz nebitni likovi i jako ih je malo da bi oni napravili neku veliku štetu zajednici ljudi koji su međusobno tolerantni i koji se podržavaju i čine zajednicu uopšte.

Q: Koliko je tolerancije u svetu?

A: Pa, zavisi. Ne znam.

Q: Jesi se ti više sretao sa tolerancijom ili sa netolerancijom?

A: Pa, u principu, u ovom delu naše države tolerancija je izraženija nego, ne znam, negde drugde. Koliko sam ja bar… U ovim multietnilkim sredinama ljudi su navikli jedni na druge i na te različitosti njihove i jednostavno se poštuju.

Q: Da li je multietničnosti dobra stvar?

A: Da.

Q: Šta možemo da izvučemo iz toga?

A: To je skroz OK stvar zato što uči nas upravo tom zajedništvu i da svi ljudi treba da se drže zajedno, bez da se zavade međusobno, da žive skladno, da su OK jedni sa drugima. Ono komšijski, ako treba. Ako ništa drugu, ono ’Zdravo, komšija’.

Q: A pominjao si medije. Šta misliš, kolika je uloga medija u svemu što se tiče tih svađa?

A: U principu, u ovom informatičkom dobu uloga medija je ogromna. Šta oni serviraju, a serviraju mnogo štošta, to direktno utiče na svest naroda koji čita. Na primer, imaš Blic, Kurir, šta već… Oni serviraju tu razne gluposti, da tako kažem bukvalno, i ljudi to čitaju i masovno prihvataju nekritički skroz, uopšte ne razmišljajući šta je to, ne istražujući, nego prihvataju to zdrago za gotovo. Tako da, definitivno, mediji utiču na svest nekih ljudi. Mada, možda je to i nekim većinskim delom. Možda.

Q: Kako pričaš, imam osećaj da je medijska pažnja uglavnom negativna?

A: Pa, ne bi trebala da bude negativna, ali je tako predstavljaju. Ja sam sad, u poslednje vreme, baš dosta prestao da pratim televiziju. Uopšte me ne zanima. Totalne nebuloze mi serviraju koje uopšte nemaju veze s mozgom. Možda i imaju, ne znam. Al’ ne zanima me to što pričaju, u suštini ne koristi mi ništa. Kad se Novak Đoković istuširao, ne znam ni ja, sve gluposti.

Q: Da, da, da.

A: Šta mene to interesuje?

Q: A koliko misliš da je uloga škole važna u formiranju pravilnog mišljenja?

A: Pa, sve počinje od predškolske ustanove. Tu kreću i onda se kasnije, kako odrastaju, formiraju te ličnosti u toj zajednici, odeljenju, gde se deca upoznavaju, druže, uče zajedno. I tu se, naravno, formira neka ličnost.

Q: A koliko škola, zapravo, pomaže tome da prihvatimo različitosti? Koliko nas uči toleranciji?

A: Pa, to sad stvarno nisam siguran. Ovde u Temerinu nekada davno postojala je škola koja je imala i mađarska i srpska odeljenja zajedno, sve u jednoj školi, i tada je ta tolerancija bila mnogo izraženija nego danas kada su razdvojili škole na mađarsku i srpsku. Tako da se deca međusobno skoro uopšte ni ne poznaju i onda je ta neka netrpeljivost… neke tenzije se razvijaju između njih jer ne znaju… misle da su… kao ’Hej, on je Mađar, ne valja on ništa’, ’Hej, on je Srbin, neće srpski da priča’. Totalna nebuloza.

Q: Koliko naše reči zapravo imaju uticaja na druge?

A: Zavisi kako ih prihvate. Zavisi, ne znam.

Q: Da li ti paziš kako se izražavaš?

A: Pa, uglavnom da. Uglavnom da. Osim kad sam s društvom, onda je opušteno.

Q: A, je l’ shvataš moć svojih reči? Da, iako nekada ako se tebi čini da ako nešto kažeš da to ne izgovaraš u negativnom kontekstu, da zapravo može imati negativnu konotaciju?

A: Pa, može. Može ako se nepravilno izrazim i opet je sad to subjektivni osećaj do te osobe kojoj sam nešto rekao ili koja je čula to sa strane, svejedno.

Q: A, da li ljudi zloupotrebljavaju moć?

A: Svakako. Sigurno.

Q: Imaš neki primer?

A: Pa, političari su čist primer zloupotrebljavanja svoje moći.

Q: Koliko oni, u stvari, pokušavaju da doprinesu toj situaciji poboljšanja i prihvatanja multietničnosti ili misliš da uopšte ne rade ništa za to?

A: Rade, ali ne dovoljno.

Q: Šta bi ti promenio?

A: Svašta. Ne znam. Svašta.

Q: Hoćeš mi reći nešto?

A: U vezi sa politikom?

Q: Da si ti političar, šta bi ti promenio?

A: Ne daj bože da sam političar. Ne znam. Ne mogu ja… To se trenutno toliko izljigavilo da oni tamo… koliko god dobar ti čovek da budeš, kad uđeš u politiku pokvariće te taj sistem ceo.

Q: Misliš da je tako?

A: Sto posto.

Q: Misliš da bi tebe pokvario taj sistem?

A: Ja ne bih ušao u taj sistem baš iz tog razloga.

Q: Reci mi, kakav je to osećaj osećati se ’kao kod kuće’?

A: Pa, osećati se kao kod kuće.

Q: Šta to znači? Je l’ to možemo osetiti samo kod kuće ili…?

A: Pa, ne, možeš u principu da osetiš to u kom god okruženju se nađeš da ti prijaju ljudi, da ti prija ta atmosfera i da se nalaziš… Ne znam. Upravo to što smo na početku pričali.

Q: Da li misliš da samo ljudi mogu da ti stvore dobro okruženje ili to možeš sam da uradiš?

A: Pa, naravno da mogu i sam. U principu, samo je dosadnim ljudima dosadno.

Q: Kako ti ubijaš dosadu?

A: Pa, zavisi. Sad trenutno su mi ispiti u toku, tako da se ispitima ubijam. A, u principu, treninzi, knjige, volim i video igrice, društvo, putovanja, priroda, svašta…

Q: Evo, pomenuo si putovanja. Je l’ misliš da to mnogo pomaže ako čovek putuje i ako zaista vidi da postoje druge kulture, drugačiji ljudi?

A: Naravno. Otvara mu nove vidike i…

Q: Da li je to tebi pomoglo?

A: Jeste, svakako. Video sam neke nove ljude, upoznao ih, razbio te stereotipe o kojima su njima pričali. Svakako da koristi.

Q: Koliko su ljudi, u stvari, otvorenog uma ovde u Temerinu?

A: Pa, mislim da su dosta otvorenog uma. Sad nisam imao prilike da pričam sa svakim pojedinačno, je l’.

Q: Naravno.

A: Ali bar ovi ljudi koje poznajem, oni jesu.

Q: Jesu?

A: Da.

Q: Reci mi, kako je izlaziti ovde u Temerinu?

A: Zavisi. Za mene kao nekog ko je više orijentisan kao rokenrolu i toj nekoj tvrđoj muzici ovde slabo ima mesta za izlazak. Ima možda jedan rok kafe, u koji se može povremeno izaći, ali u suštini slabo je, slabo je. Menjao bih to da mogu nekako, ali… U principu, ograničeno je na populaciju koja više sluša ovu mejnstrim muziku i taj turbo folk i šta sve ne, tako da je za nas malo to gurnuto u stranu. Ali, menja se. Vidim, dosta je napredovalo sve u poslednje vreme. Budi se ponovo ta rok kultura i to mi je drago da čujem, da vidim.

Q: To je lepo. A, reci mi, da l’ postoje mesta sa mađarskom muzikom?

A: Ne znam stvarno. Mislim da ima, ali mešaju to i sa engleskom i sa rok muzikom čak. Baš ti koncerti i te neke kao svirke okupljaju najviše i Mađare i Srbe u Temerinu, jer slabo ko od njih sluša turbo folk. Tako da su te neke rok kulture ustvari spajači, kako da kažem to, ljudi iz tih određenih muzičkih pravaca koje slušamo.

Q: Koliko muzički pravci stvaraju grupe?

A: Pa, opet, svaki muzički pravac ima te neke grupe koje stvara, je l’. Neko je kao, štaveć, folkeri, metalci, rokeri. ’Aaa, onaj masni metalac, Metallica’, kako ih već zovu, nebitno. Stvara neku podelu, ali mislim da nije značajna podela uopšte. Ne pridajem joj nikakvog značaja. Meni su ljudi svi OK.

Q: A rekao si, znači, da ne znaš da li postoji mesto sa mađarskom muzikom. A je l’ postoje mesta koja mešaju srpsku i mađarsku muziku?

A: Da. Ima.

Q: I kako se ljudi tu slažu?

A: Pa, isto. Znači, dolaze i jedni i drugi. Sasvim normalno. Nema tu nikakvih kavgi i koječega. Skroz normalna atmosfera.

Q: Kada si rekao šta te čini srećnim, rekao si da treniraš. Šta treniraš?

A: Bavim se karateom.

Q: Zbog sigurnosti?

A: Ne, ne. To jednostavno… Slučajno sam zapravo i krenuo. U svojoj devetoj godini komšija je moj trenirao i kao ’Hajde da vidiš to, hajde da vidiš’. I ja kao hajde. I došao sam na trening onako i svidelo mi se kad sam video to. Sledeći sam trening već počeo da treniram i od tada to se razvilo u jednu ljubav. Ne želim da prestanem da treniram dok god mogu da treniram. Moj sensei kaže karatisti svi umiru mladi, u devedesetim godinama.

Q: A da li si nekada iskoristio to što si naučio tamo na nekome?

A: Nažalost, imao sam jednom priliku u centru Temerina, ali nije bilo između mađarskih i srpskih, nego baš neki naši. Uglavnom, izbila je neka kavga, neki drugari su započeli to s njima i razbežali su se svi. Ostala smo samo nas trojica protiv njih osmorice, ali smo izvukli bolji kraj i dobili smo njih osmoricu nekako pošto su ovi drugari bili aikidisti kao ja karatista, i nešto smo na brzinu smutili i pobegli. To je jedini put da sam došao u kontakt neki direktan takav. I, hvala bogu, nisam dalje imao prilike. Nisam zagovornik nasilja i ne volim nasilje, iako se bavim borilačkom veštinom. Ako dođem u neku situaciju, konflikt neki, uvek gledam da se izvučem na reči, na smirivanje atmosfere i tenzije. Ako ne može, onda znači samoodbrana je ključ koji preostaje.

Q: Svakako. Hvala ti na razgovoru.

A: Blagodarim. Nema na čemu.