J 1990 Temerin

J –  1990 –  Temerin

 

Q: Prvo pitanje bi bilo da li živiš u Temerinu?

A: Živim u Temerinu, da.

Q: Jesi rođena ovde?

A: Nisam rođena. Došli smo pre nekih 10 godina u Temerin.

Q: A ako mogu da pitam odakle ste došli?

A: Pa, u Temerin iz Kikinde, a u Kikindu iz Sarajeva. Pošto sam rođena u Sarajevu.

Q: Rodom si iz Sarajeva?

A: Da.

Q: Je l’ mi možeš reći, studije si završila, da li radiš trenutno ili tražiš posao?

A: Mislim, treba prvo da položim taj pripravnički posle godinu dana, tako da sad stažiram, pa ću tražiti posao kad to odradim.

Q: Kad budeš u mogućnosti. Da li možeš da mi kažeš kako si provela svoje detinjstvo, bez obzira što nije bilo ovde? Kako je izgledalo?

A: Pa, provela sam detinjstvo normalno, mislim. Bez tate doduše do šeste godine, posle sa tatom, bratom, on se rodio u detinjstvu i tako. Pa, šta znam, srećno valjda.

Q: U nekom momentu možda neću dobro formulisati pitanje. Izvini zbog toga. Nadam se da se nećemo pogrešno razumeti zbog toga.

A: Samo ti postavi to podpitanje.

Q: Koliko si godina imala kada si došla ovde?

A: U Temerin?

Q: Da.

A: Pa, upisala sam srednju školu, znači nekih 14 godina.

Q: Četrnaest godina. Da li možeš da mi kažeš da li je tvoje odrastanje pri dolasku u Temerin ili u Kikindu drugačije od onog što si imala u Sarajevu?

A: Pa, iz Sarajeva sam otišla kada sam imala dve godine, tako da se i ne sećam. I onda sam živela u Kikindi eto nekih 10 godina, pa 10 godina u Temerinu. Pa, ne znam, ne mogu ja to da uporedim zato što sam jednostavno bila u drugačijoj dobi. Mislim, pola sam odrastala u Kikindi, pola ovde, ali… Pa, bilo je drugačije zato što je Kikinda grad, skoro pa grad. Temerin je opet manja sredina i nisam bila naviknuta na manju sredinu, tako da mi je malo bilo teže da se naviknem da svi sve znaju, svi idu svuda i tako to. Opet je drugačije kada ima više ljudi.

Q: Da li ti je smetao taj pristup ljudi kada je manja sredina? Pretpostavljam, to što kažeš da svi hoće sve da znaju. Onda, da li to menja tvoje ponašanje ili je jednostavno trebalo malo vremena da upoznaš ljude malo više?

A: Pa, ne, ne menja moje ponašanje. Ja se ponašam kako se ponašam, naravno. Nije mi ni smetalo. Mislim, jednostavno sam navikla, prihvatila sam to tako kako jeste i nije mi smetalo. Šta sad, svaki grad je drugačiji po nekom svom…

Q: OK. Da li možeš da mi kažeš, spram tvog stanovišta, živela si u jednom gradu, u drugom gradu, mestu, studirala si na trećem mestu, da li misliš da ovde ima dovoljno mladih ljudi?

A: U Temerinu?

Q: Da.

A: Pa, ima dovoljno mladih ljudi. S obzirom na druga mesta u Srbiji, ovde baš ima dosta mladih ljudi. Mislim da je to zbog toga što je grad tu blizu, veliki grad.

Q: Je l’ misliš da im je ovde dovoljno zanimljivo da bi njihovi životi ostajali u Temerinu ili bi se možda selili negde drugde?

A: Pa, u Temerinu mislim da jeste zanimljivo zato što ima jednostavno sve što je potrebno i porodicama i mladima.

Q: OK. A reci mi, s obzirom na to da si se selila u državu, nekoliko država, i Srbija i Bosna i Hrvatska, bili smo u ratu… S obzirom da postoje određene vrste problema na nacionalnoj osnovi, da li si imala nekih problema bilo gde s obzirom na to… možda samo zbog toga što si se selila? Ništa drugo ne mora da bude.

A: Pa, jesam, imala sam problema u Kikindi baš. Mislim, i moja porodica i inače sve izbeglice tih godina, jer jednostavno došlo je mnogo ljudi baš eto u Kikindu i verujem i u Temerin. Dobro sad pričam za Kikindu. Nazivali su nas stalno izbeglicom, Bosankom i tako tim nekim imenima. Nisam ja ništa bila kriva tu, al’ eto, to su tako ljudi videli, pogotovo deca  i pogotovo su bili ljubomorni kada uspete u nečemu. I onda se oni čude kako vi ste izbegli, šta su vam se ružne stvari desile, a vi ste sad tako nešto postigli u životu, pa se onda pitaju kakvim ste to sumnjivim putevima došli do toga. Bilo je zanimljivo sve. Ovde to i nisam baš osetila. Sad ne znam, možda su prošle godine, pa su ljudi to negde i zaboravili ili je, ne znam, opet drugačija sredina. Ali u Kikindi to je baš izraženo, ta netrpeljivost prema…

Q: Hvala ti što si podelila ovo sa mnom zato što prvo iskreno je, zbog toga ti hvala, a drugo imam dobru predstavu kako to izgleda zato što sam ja rodom iz Hrvatske. Preselila sam se u Sremsku Mitrovicu i tako isto bilo je tih raznih sličnih pričica. Drago mi je što si u Temerinu. Pošto si spomenula te nesporazume, možeš li da mi kažeš, pošto to do neke mere ima veze i sa onim čime si izabrala da se baviš, u slučaju da si ostala u Kikindi ili u bilo kom sadašnjem, budućem nastavku života, da li misliš da postoji neki način da se te vrste nesporazuma između ljudi prevaziđu?

A: Pa, ne znam. Nisam baš ni razmišljala o tome. Mislim da je to sad malo i popustilo zbog toga što je prošlo dosta vremena. Mislim da sad to baš i nije toliko jako izraženo kao tad. Tako da sad mislim da možda ne bi ni bilo potrebe da se sad na tu temu prevazilaze neki nesporazumi.

Q: Dobro. A ono o čemu razmišljam su u principu predrasude koje ljudi stvaraju. Mogla bih da pričam o primerima koji meni padaju na pamet, ali ne bih htela previše da širim tu priču. Ljudi mogu da imaju predrasude o nama u onom momentu kada nas ugledaju, prema garderobi koju nosimo, prema muzici koju slušamo, prema frizuri koju imamo na glavi. Mogu da imaju predrasude isto tako i prema nacionalnom pripadanju i prema religijskom pripadanju i prema svemu što nam padne na pamet. Izgleda imamo tendenciju kao čovečanstvo to da radimo. Kako misliš da uopšte dolazi do tolike količine predrasuda i tolike količine neshvatanja? Da li postoji neki način da se to prevaziđe i, ako postoji, kako bi ti to rešavala u nekoj situaciji u kojoj bi se ti našla?

A: Pa, da idemo redom.

Q: Može. (Smeju se.)

A: Šta je bilo prvo? Prvo je bilo kako se javljaju predrasude. Pa, mislim da je to zbog stvaranja identiteta, jer je danas jako teško biti, na primer, Srbin. Bar ja to tako vidim. Zato što svi bi da budu Mađari, svi bi da budu Hrvati i svi bi da budu Bošnjaci, al’ niko neće da bude Srbin. I onda mi jadni nekako sve imamo tu želju da mi kažemo ’E, pa super je biti Srbin’ i onda možda zbog toga negde stvaramo te neke predrasude prema drugim ljudima. Mislim da je zbog toga. Nekako svi imaju prava da budu ono što jesu, a nekako smo mi… kao uvek ne valja biti to. Ali, mislim, ne znam šta tome fali. Mislim da eto tako ljudi razmišljaju, da se zbog toga stvaraju predrasude.

Q: Misliš da ljudima u stvari više odgovara da pripadaju nekim drugim delovima, manjim delovima, da se više tako deklarišu?

A: Pa, ne znam, možda zato što se njima pridaje više pažnje. Dobro, OK, razumem da im se pridaje više pažnje zato što stvarno treba i te manjine podržati, ipak nisu svoji na svome, ali opet s druge strane treba i ovima koji su svoji tu da kažu kao ’Pa, dobro,  poštujemo i jedno i drugo’. Šta je bilo drugo pitanje?

Q: Da pronađemo zajednički govor. Drugo pitanje je bilo da li postoji možda neki način da prevaziđemo tako nešto? Da se nađeš u situaciji, koja ne mora biti nacionalna, jednostavno… Sutra ćeš imati porodicu, kako bi ti to objasnila svom detetu?

A: Pa, ne znam, ja sam uvek za to da se svoje voli, a tuđe poštuje. Znači da budemo ponosni na to što jesmo, mislim na to što imamo crvenu kosu, ali da poštujemo one koji imaju, ne znam, crnu ili… Mislim, to je opet njihova stvar, njihov ukus, njihovo pravo uopšte da budu tu. Mislim, sve dok ne ugrožavaju druge ljude.

Q: Kako bi se osećala, ako je na to pitanje uopšte moguće odgovoriti, da u multinacionalnoj sredini ne osećaš nacionalnu pripadnost uopšte?

A: E, pa moguće je. To sam baš letos osetila. Baba i deda su mi živeli u Bosanskom Grahovu, to je Crni Lug. Mislim, to je… Ne znam da li znate gde je… U Bosni, pored Livna. I tu uglavnom žive Hrvati i Srbi i po koji Musliman u tom delu Bosne. I moji baba i deda su eto imali prijatelje Muslimane i prijatelje Hrvate, a mi smo Srbi, i onda smo letos svi tako družili se. I, ne znam, išli smo kod tih Muslimana, kuvali su nam kafu, učili su nas da pravimo te njihove pite, mislim na njihov način, pošto je opet to sve drugačije. Opet, roštiljali smo sa Hrvatima, igrali kolo sa Hrvatima. Uopšte se nije osetilo to. Mislim, ne znam, tu je meni u svesti da su oni Hrvati, Katolici, Muslimani, ali nije bilo prepreke. To u tom trenutku nije uopšte predstavljalo prepreku da se sad ljudi druže i imaju lepo vreme. I to svima prepričavam. To mi je jako lepo iskustvo bilo u životu. To je super bilo.

Q: To je lepo.

A: Čist primer.

Q: Čist primer da može tako.

A: Pa, da.

Q: I da je dobar osećaj.

A: Igrali smo se bivše Jugoslavije. (Smeju se.)

Q: To je odlično. Vezano za ljude, da bismo mogli da zatvorimo negde tu temu otprilike, koji izazivaju nesporazume i koji ih proizvode, koji su možda suviše agresivni u tome, da li misliš da se karakter u tom smislu može promeniti? I ne samo da li misliš, nego ukoliko bi moglo, na koji način misliš da bi to moglo da se uradi, da se menja neka vrsta svesti kod ljudi?

A: Pa, karakter ne verujem da se može promeniti, ali može se promeniti svest, to svakako. Svest i stavovi, jednostavno razmišljanje o nečemu. I predrasude se stvaraju po tome što vi razmišljate na jedan način, što vas uče da razmišljate tako. Sad jednostavno te ljudi koji baš imaju predrasude toliko da su spremni da povređuju druge ljude, jednostavno treba njihovo razmišljanje usmeriti u drugom nekom pravcu i pokazati im neke alternative. Alternative koje su bolje i za njihovo funkcionisanje i razmišljanje i uopšte za smanjenje tih nemilih događaja i ostalog.

Q: Da li misliš da bi edukacija, ne klasično obrazovanje, ne škola, nego edukacija ljudi u tom smislu mogla da bude odlučujuća možda?

A: Pa, edukacija i neka nova iskustva koja će im pokazati to jednostavno drugačije razmišljanje i drugačiju vrstu rešavanja svega, drugačiju vrstu jednostavno sagledavanja stvari.

Q: Pošto si spomenula primere, sledeće pitanje bi bilo da li misliš da učimo više na rečima ili na primerima?

A: Pa, mislim da na primerima ipak, na nekom iskustvu. Kako ko, ali mislim da je bolje učiti na primerima i na iskustvu, jednostavno iskusiti nešto. Ili najviše stavljanjem sebe u ulogu tog nekog drugog prema kome, na primer, imamo predrasude da vidimo kako se on oseća u koži kada mi imamo predrasude prema njemu.

Q: To bi značilo da je u stvari širenje nekog shvatanja jedne iste situacije bilo nešto što je neophodno da se prevaziđe gomila problema s kojim se susrećemo.

A: Pa, da. Pogotovo tih problema u međuljudskim odnosima.

Q: Hvala. Pokušaću sada da pređem na neko novo pitanje. Iz kog razloga misliš da se ljudi izoluju u određenim sredinama? Oni to mogu da urade samostalno, a mogu i u grupama. Ukoliko samostalno, to je obično neka lična priča. Ukoliko je u grupama, zašto misliš da dolazi do toga? Te grupe mogu biti pozitivne, mogu biti negativne, ali zašto misliš da dolazi uopšte do tog grupisanja sa ljudima koji su sličnog ili možda ne baš sličnog razmišljanja?

A: Mislim, ja sad malo to iz profesije gledam više ceo ovaj razgovor. Pa, ne znam, zbog toga što jednostavno žele da pripadaju nekoj grupi. Mislim, zbog toga se grupišu, a sad, ne znam, grupišu se u grupe u skladu sa svojim stavovima i opet predrasudama. Ako imaju neke ružne predrasude, onda će se verujem grupisati u te loše grupe.

Q: A, prema tvom mišljenju, da li se u grupama više gubi ili više dobija?

A: Pa, zavisi sad kakva je grupa i koja je tema, šta rade u grupi i tako to. Zavisi zbog čega su ušli u grupu. Mislim, ne znam.

Q: Da, koja je vrsta opredeljenja.

A: Da. Zavisi sve.

Q: OK. Van toga, htela sam da te pitam nešto drugo, ali je povezano sa tim. Na koji način misliš da bismo mogli da dopustimo ljudima da eventalno pronađu neku vrstu svog identiteta van grupe?

A: Molim? (Smeju se.) Nisam baš razumela.

Q: Nema problema. Pošto imamo grupisane ljude, što može biti dobro, može biti loše, ali neovisno od toga… Pomenula si i sama na početku identitet. Na koji način misliš da bismo mogli da damo priliku ljudima, sad možemo da pričamo o mladim ljudima, to mogu da budu adolescenti, oni koji još uvek nisu ušli u odrasli period života, da stvore svoje identitete samostalno? Da to ne moraju da rade kroz grupe, nego da idu nekako deo po deo sami da pronalaze svoj put.

A: Pa, mislim da je to nemoguće zato što mislim mi smo socijalna bića, mi jednostavno funkcionišemo u grupi i nismo stvoreni da funkcionišemo sami. Kao što se identitet deteta razvija kroz porodicu prvo, kroz socijalizaciju, tako se život adolescenta razvija kroz grupu i kroz druženje sa vršnjacima, tako da mislim da nije baš moguće nekako ih učiti da se razvijaju kao individua nezavisno od društva. Mislim da nije moguće, sad ne znam možda to nekako kroz grupu provući, pa kroz nešto… Mislim da kad izađu negde iz adolescencije, onda mogu jednostavno da budu kao individue. Do tad je malo to nerealno.

Q: Da krenu tim putem.

A: Pa da.

Q: Dobro. Na koji način misliš da ljudi mogu bolje da se razumeju?

A: Pa, jednostavno razgovorom, deljenjem iskustava i, ne znam, druženjem, neizolovanjem. Što se više izoluju, to manje će se razumeti jednostavno. I što budu više zatvoreniji za shvatanje drugih, to će više biti razdvojeni. Ne znam, mislim, svi imaju predrasude, i oni koji se izoluju u grupe posebno i oni koji su van te izdvojene grupe. Svi imaju predrasude.

Q: Da, svi imaju neke svoje postupke i svi imaju neke svoje principe.

A: Da, i stavove.

Q: Iz kojih situacija si izvela najviše nekih svojih principa koji te vode u životu?

A: Samo malo. (Smeju se.) Pa, na primer, evo skoro… Sad idem redom, čega se prvog setim. Na primer, kad sam prešla maraton fruškogorski od 32km. Rekla sam sebi kad sam to preživela, sve ću da preživim. Da, jako je bilo strašno. Bolelo me sve nedelju dana posle toga, al’ to mi je baš bila jedna od prekretnica u životu. Kad sam upisala fakultet, bila sam 45. od njih 250, to mi je baš bilo super uspeh. Pa, ne znam, kad sam završila srednju školu. Kad mi se rodio brat, pošto sam bila već veliko dete kad se on rodio, osam godina. I, šta znam, tako te neke stvari. Kad sam položila za žuti pojas u aikidu. I kad sam završila fakultet, naravno, to mi je bilo, mislim, uspeh.

Q: Je l’ misliš da će ti momenti ostati u tvom sećanju sledeći put kad budeš imala neku prekretnicu da se setiš šta si sve prošla? Kao neki lajt motiv.

A: Da, svakako. Kad god mi je teško ja se setim tog maratona i kažem sebi: ’Možeš ovo, zaista’. (Smeju se.) Najiskrenije.

Q: OK. Možeš li da mi kažeš samo za kraj ili za pred kraj…

A: Već kraj? Baš mi je bilo lepo.

Q: Za pred kraj. Da li misliš da ti je ovde dom?

A: Da li mi je ovde dom? Pa, mislim da jeste. Zato što mi je tu porodica, tu su mi prijatelji. Ne znam. Mada, nemam ja taj osećaj o domu zato što sam se mnogo selila u životu i prosto nisam nigde vezana. Ali eto, ovde sam se najviše vezala do sad, tako da eto, neka bude da jeste.

Q: Šta misliš, pošto kažeš puno si se selila i nemaš taj osećaj, šta bi trebalo da bude to što čini tvoj dom?

A: Moj dom? Pa, porodica i neki prijatelji. Da, mislim, da imam negde… kad pustim korene, valjda će mi to biti dom. Kad se ustalim.

Q: Polako. Imamo vremena. (Smeju se.) Dobro. Kada se nađeš u situaciji u kojoj si uplašena, kako reaguješ? Sa manjkom ili sa viškom energije?

A: Pa, nekako kad sam uplašena, uvek stanem, razmislim šta dalje, kako i onda… Mislim, uvek imam višak energije kad sam uplašena. Negde valjda se spreman za reagovanje. Nikad ne sednem da se ubedačim i kao šta sad.

Q: S obzirom na psihologiju, ukoliko bi dobila neki posao ovde, čak i kad bi to bilo predavanje u školi…

A: Super bi to bilo. (Smeje se.)

Q: To bi bilo sjajno.  Znam. (Smeje se.) Neovisno da li bi bila psiholog u školi ili bi predavala. Na koji način misliš da bi bilo nekako najlepše izazvati kreativnost kod njih, ukoliko bi oni radili nešto što njih same inspiriše, ne nešto što je po projektu škola napisala?

A: Pa, ne znam, jednostavno da puste mašti na volju i da rade u skladu sa svojim nekim osećanjima. Mislim da je to ono najbitnije.

Q: OK. I neka bude pitanje da li imaš neki san koji bi bilo OK izvesti ovde? Da li bi to bio tvoj san, da li bi bio san sa tvojom porodicom, da li bi to bio san sa tvojim sugrađanima, da li…

A: San o Temerinu?

Q: Da. Može biti vezan za porodicu, može biti vezan za bilo šta.

A: Moj san što se tiče Temerina jeste da se zaposlim, trenutno. Nemam drugih snova. San ko san. Prvenstveno mi je da se zaposlim. Posle verovatno i da osnujem porodicu. To mi je san. Mislim, imam ja san i za Temerin, da Temerin dobije banju.

Q: Naravno. Ispustila si taj deo, izvini.

A: To bi bilo super.

Q: Htela bih da te pitam nešto drugo, nešto što nije vezano konkretno za tebe, a vezano je za Temerin. Pošto si provela ipak dobar deo života ovde, da li si prisustvovala nekim situacijama u kojima je bilo problema, koje su bile napadi, mogu biti verbalni, mogu biti fizički? Da li si prisustvovala takvim situacijama koje nisu bile izazvana alkoholom ili nečim, prostim besom?

A: Nisam.

Q: Nisi? To je sjajno.

A: Da, nisam.

Q: To je sjajno. Između ostalog, govori se dosta o nekim sukobima koji su nekada postojali, možda danas, možda pre pet godina, možda pre 20. Lepo je čuti da nisi prisustvovala i nadam se da to znači da će u jednom momentu takve vrste sukoba i prestati.

A: Pa, mi se trudimo.