D 1985 Temerin

D – 1985 – Temerin

 

Q: Da li se vezuješ za prostor? Da li te određuje prostor u kojem živiš?

A: Pa, utiče na mene. Nije da baš me određuje, ali da, utiče na mene. Mislim ta interakcija sa prostorom i sa svime.

Q: A da li znaš za osećaj biti ‘kod kuće’?

A: Da, ali dobro, u kom smislu?

Q: Pa, u kom smislu ti to osećaš?

A: Dobro, opušteno, u nekom prostoru i vremenu u kom sam prisutan u samom smislu i gde osećam i neku povezanost sa samim mestom, prostorom i sa ljudima sa kojima delim taj prostor. Taj osećaj ne mora biti osećaj vezanosti za taj određeni prostor, ali da, može biti povezan s time. Smatram da, bar za mene, ne treba biti previše vezan. Na primer, čovek se može osećati na više mesta kod kuće, osećati kao u svojoj kući. To se posebno odnosi na one koji se sele ili žive na duže staze. Na primer, recimo, studenti koji žive u nekoj… studiraju drugde i žive i tamo, onda su oni kod kuće i u mestu studiranja, a i kod svoje kuće. Kuća može biti na više mesta.

Q: A gde se ti osećaš kao kod kuće?

A: Pa, kod svoje kuće se, naravno, osećam kao kod kuće i, recimo, u delovima Temerina za koje sam vezan, bilo da je to moja neposredna okolina ili neka mesta na koja izlazim i prostori koje delim sa meni dragim ljudima. Ali, pošto je taj osećaj ‘biti kod kuće’ vezan i za meni drage osobe, onda se osećam kao kod kuće i, recimo, kod njih, kad sam tamo na neke duže staze. To jest, tamo gde se osećam prijatno.

Q: Da li je taj osećaj i ti ljudi ono što te vezuje za Temerin, baš za Temerin?

A: Bilo gde sam, recimo da ljudi utiču na to da se osećam tamo kao kod kuće. I onda, slično je sa Temerinom. A, naravno, za Temerin me vezuje 29 godina bivstvovanja ovde i veći deo svog života koji sam ovde proveo i uspomene, sećanja, doživljaji, sve to. Svako mesto ima nešto svoje, za koje sam vezan, recimo. Šta je bilo pitanje? (Smeje se.)

Q: Pa, upravo si odgovorio na pitanje šta je to što te vezuje, da li te oni vezuju za Temerin. Ili možda te nešto drugo isto vezuje za Temerin? Ili ipak su to ljudi?

A: Pa, ljudi i doživljaji. To je sve to što gradi karakter, recimo.

Q: A da li misliš da na izgradnju karaktera utiče i nacionalna pripadnost ili smatraš da to nije presudno za…?

A: Ne mora da bude presudno. Mislim, nekima jeste. Neki se određuju sasvim kao pripadnici određenog naroda ili čak može se to suziti na manje celine, ali u principu da svode svoju ličnost na pripadnost nekome ili nečemu. U svakom slučaju, sve utiče na nas, ali to zavisi od nas u kojoj meri mi to dozvoljavamo ili kako doživljavamo samu tu pripadnost, ne samo u odnosu na nas kao pripadnike tog određenog kolektiva, nego i na one druge koji nas doživljavaju kao pripadnike tog određenog kolektiva. Sigurno da je na mene uticalo to što sam pripadnik tog i tog naroda ili te i te potkulture. Sve utiče.

Q: Šta za tebe znači pripadnost? Ili kakav je to osećaj? Kako bi ti to opisao? Pripadnost i možda, samim tim, i opozit od pripadnosti, nepripadnost?

A: Pa, recimo, deljenje nekih istih ili sličnih karakteristika. Recimo, za mene je to pogled na svet, to je onako važno, i sistem vrednosti. I onda osećam se pripadnikom te grupe koja je sačinjena od ljudi s kojim delim neke iste vrednosti, slične vrednosti i sličan pogled na svet. A, naravno, nisam pripadnik onih koji su opozitni, to jest koji odudaraju od toga ili štaviše i negiraju ne samo vrednosti, nego recimo kad negiraju i svet. Na primer, neki koji negiraju pravo postojanja drugim grupama zbog različitosti, zato što jednostavno nisu kao oni ili zato što ne žele takav svet kao oni.

Q: Kako bi ti objasnio tu potrebu ljudi da budu različiti od drugih?

A: Pa, jednostavno, ljudi osim kao pripadnike grupa doživljavaju sebe i kao individue u većoj ili manjoj meri. I ako osoba želi svoje mesto u svetu odrediti, često to radi u odnosu na druge, posebno kad manje proizilazi iz sebe, iz svoje ličnosti, onda se određuje u odnosu na druge, kako je drugi doživljavaju. Potreba različitosti može proizilaziti iz neslaganja sa drugima, recimo sa delanjem drugih, i onda jednostavno ona ne želi imati veze s tim. Može i time da… Ima to veze i sa pozitivnom afirmacijom sebe, da jednostavno ona zna da je ona vredna sama po sebi i jednostavno je vredna takva kakva jeste.

Q: A potrebu ljudi da pripadaju nečemu, nekome, nešto?

A: Pa, mislim, kako su to ono rekli… Čovek, da bi živeo sam, mora biti Bog ili životinja. U smislu da čoveku je potreban i kolektiv, da li samo zato što mu je potrebna blizina drugih i interakcija sa drugima… Dobro, retkima uopšte nije, a i zavisi kome je kol’ko. Nekima je dovoljna samo jedna druga osoba. Ali, na primer, ako želi ostaviti traga u svojoj okolini, u svom svetu, ili barem uticati, to često ne može uraditi sama, ta osoba. Da bi neke svoje interese i interese drugih ostvarila, za to je potreban i kolektiv. Pored toga, i taj osećaj pripadnosti doprinosi osećanju da si u mestu, da si u tom prostoru, i neka vrsta i zaštite. Već od onog primarnog, od porodice, do društva ili čak i sveta kao ljudskog kolektiva.

Q: A šta za tebe znači pripadnost?

A: Pa, za mene znači to biti zajedno sa tim ljudima s jedne strane s kojima sam bio zajedno i recimo… Recimo od one bliskosti primarne, s kojima gradiš život i uz pomoć kojih sam već tamo gde sam, i onda dotle da… Je l’, to zavisi od kolektiva. Ako su moja interesovanja, ne znam, muzika, onda ću naći ljude koji dele ta interesovanja i, recimo, svirati sa njima ili ići na svirke sa njima, slušati muziku sa njima. A zajedno sa tom muzikom ima i jedan sistem vrednosti, posebno u slučaju raznih omladinskih potkultura i muzičkih. I onda je to jedan deo toga. Drugi deo, recimo, kad je u pitanju volontiranje, kad se tu razni problemi pojave ili jednostavno želja da se uradi nešto, onda naravno da se skupe ti ljudi kojima je cilj to nešto isto i jednostavno da porade na tome. I, naravno, do nekih ličnih izbora prijateljstava.

Q: Da li si se ikada susreo sa problemom pripadnosti Temerinu i ovom delu u kome živiš, pripadanju ovom prostoru, mestu?

A: U kom smislu?

Q: U kom god smislu si ti imao, ako si imao ikada. Sve zavisi.

A: Pa, da, susretao sam se sa raznim problemima zbog pripadnosti određenim grupacijama, da li to iz svog ličnog izbora ili zbog okolnosti samih. Mislim, pošto sam s jedne strane pripadnik nacionalne manjine, onda ima pripadnika većine kojima se to, na primer, ne sviđa i koji su ili prema meni izrazili to nezadovoljstvo ili prema drugima, to jest da sam čuo za to. Onda, recimo, pripadnost određenoj potkulturi. Recimo kad sam više izrazio to da sam, ne znam, na primer metalac, kad sam bio metalac. Tad sam bio i sektaš i narkoman i sve i svašta što sa time ide. A, s druge strane, mislim da je najčešći problem nerazumevanje bilo čega. Mislim, bilo čemu da pripadaš i bilo šta da radiš, osnovni problem je nerazumevanje i, naravno, kad ljudi ne razumeju to što radiš, kako radiš, izgledaš, misliš i sve ostalo. Mnogi to ne žele da razumeju, nego odmah odbacuju. I onda je najbolje to pokušati nekako približiti, pokušati objasniti i onda ne mora to da im se svidi, ali onda verujem prihvate ili nešto kao ’Dobro, to je to’.

Q: A da li bi mogao da uporediš ta dva različita pristupa nerazumevanja tebe kao individue, kao pripadnika određene nacionalne manjine i kao nekoga ko pripada grupaciji koja sluša određenu vrstu muzike? Da li bi mogao da napraviš paralelu između te dve vrste nepripadanja i, u isto vreme, pripadanja?

A: Da, pa mogu pokušati. Mislim, pripadnost etničkoj grupi ili grupaciji, nacionalnoj manjini u ovom slučaju, mislim nije baš stvar izbora. Čovek može iz toga istupiti ako baš želi, što čak drugi možda ni neće prihvatiti, ali jednostavno rodiš se u tome i to si. I, mislim, posebno odrastanje u tom datom kulturnom okruženju… To je jednostavno dato. I to nije samo pitanje da li ja sebe određujem tako ili ne, nego baš da li me ti drugi određuju tako. I možda meni to znači kol’ko znači, meni je to jednostavno neka datost, biti pripadnik te neke grupe u kojoj sam rođen. A drugima je to nešto osnovno što me određuje i na osnovu čega oni sude o meni i na osnovu čega me karakterišu i postavljaju određene granice. A ono drugo, na primer muzička ili omladinska potkultura, to već jeste stvar izbora gde čovek sam odlučuje da će tome pristupiti. Dobro, može tamo biti i vršnjačkog uticaja, pritiska, šta već. A, na primer, reakcija na sve to… Mislim, oba su deo ličnosti. Mislim, ja sam i jedno i drugo, i treće i četvrto, i sve i svašta. I sad, kako ću se postaviti prema izazovu neprihvatanja, to ne znam. Zavisi šta je kol’ko deo ličnosti. Ali, mislim, oba su… pa, nerazumevanje i jednostavno neprihvatanje ličnosti i onda, ako želiš različite delove ličnosti da prihvate… Sad, ne verujem da postoje različiti načini. Ustvari, da, postoje različiti načini. (Smeju se.)

Q: Da li si ti imao određena neprijatna iskustva kao pripadnik i manjine nacionalne i manjine svog izbora slušanja određene vrste muzike?

A: Pa, da, imao sam. Mislim, imao sam ona klasična suočavanja sa predrasudama i suđenja na osnovu predrasuda. Nešto sam pokušao razjasniti, a drugo jednostavno… ne moramo mi da se družimo.

Q: Koliko ljudi slušaju kad pokušavaš da razjasniš i da im objasniš da su oni ti koji ne prihvataju?

A: Pa, zavisi od njihovog stava. Naravno, ako je neko baš zatvoren i posebno još i agresivan i nasilan, mislim da nećeš ni ti… to jest neću ni ja sa svakim na isti način postupiti. To zavisi kako on pristupa. Ali čak i ako je neko agresivniji, ali može da se smiri i onda još može naći strpljenje da sasluša, onda ima šanse da se ipak objasni šta je šta i kako je. Bilo je pozitivnih primera, bilo je negativnih – jednostavno, ono kao nema šanse, ali dobro, njegova stvar.

Q: Da li smatraš da će uvek biti ta jedna vrsta nerazumevanja? Da će uvek ostati ta jedna vrsta nerazumevanja ili će ljudi da se promene ili pokušaće da razumeju da smo svi mi različiti? Koje je tvoje mišljenje povodom toga?

A: Pa, mislim da je tu samo reč o nekim procentima. Mislim, uvek će biti ljudi koji će jednostavno biti zatvoreni prema svemu što je drugačije i neće to želeti prihvatiti. Ali problem je kad je veći deo društva tako ustrojen i kad su modeli svuda oko nas takvi, od porodice do sistema obrazovanja, do vršnjačkih grupa se svugde suočavamo sa nerazumevanjem i neprihvatanjem. Mislim, kad je to dosta, u velikoj meri rasprostranjeno, kao na primer tu kod nas, onda to jeste problematično i trebalo bi poraditi na većem prihvatanju.

Q: Da li ti lično radiš na tome u tvom prostoru?

A: Pa, recimo da pokušavam da doprinesem. Ako ništa drugo, bar u okviru moje uže okoline. Mislim, svi mi delujemo jedni na druge. Čak i ako pružim neki pozitivan primer, čak i nekom dobrom prijatelju, i to je nešto. Najbolje je kad svi mi damo doprinos bilo kol’ki da je. A inače, sa nekim drugim radom, da li volonterskim, da li preko raznih svirki, pa verovatno ima doprinosa.

Q: Ali, kako bi ti opisao situaciju iz tvoje perspektive? Kako ti se čini, da li ljudi su spremni da prihvataju? Da li bi mogao i tu malo istorijski uvid da uneseš u svoje viđenje cele situacije?

A: Da, mislim da ima spremnosti. Mislim, to je jedna datost. Ljudi kad se susreću sa pozitivnim primerima, onda to obično utiče na njih. Možda nisu svi spremni na način da oni dođu, ali ako nešto čuju i vide, onda to utiče na njih. Naravno, ako se vrate u okolinu koja je nerazumna i neprihvatajuća i sve to, onda će možda ponovo to uticati na njih i onda je zato i važna neka konzistencija. Mislim, da to ne bude jednan primer i to je to, osim ako je baš ’wau’ primer. Ima nade, u svakom slučaju.

Q: A iskusio si da dolazi do promena?

A: Da, da, naravno. I u neposrednoj okolini i čuo sam puno toga. Mislim, bilo je i nekih radikalnijih promena, ali puno onih manjih, baš toga da su ljudi pokušali da razumeju i onda su i prihvatili. Da, susreo sam baš mnogo pozitivnih primera.

Q: I koji bi bio tvog zaključak povodom toga? Da li može ovde da se razvije taj osećaj pripadanja bez obzira da li je pripadnik manjine ili većine?

A: Da, da. Može, naravno. Može da se razvije. Može i da se prihvati, da se toleriše. Samo, stvar je u komunikaciji.