B 1985 Temerin

B -1985 – Temerin

Q: Živiš u Temerinu?

A: Da.

Q: Kako se osećaš danas?

A: Dobro.

Q: Drago mi je da čujem to, pošto je ovo vreme onako malo čudno.

A: Meni ne smeta vreme. Ne obraćam pažnju baš na to.

Q: Možeš li da mi kažeš da li radiš? Da li pokušavaš da nađeš posao? Da li studiraš? Čime se baviš?

A: Pa, nezaposlen sam. Ja sam psiholog inače po struci. Radio sam do novembra, a od novembra ne radim. Sad tražim drugi posao. Prijavio sam se na neke konkurse, pa sad čekam da vidim šta će biti od toga.

Q: Dobro. Nadam se da će biti sve u redu, pošto je to nažalost česta situacija.

A: Pa, ja se isto nadam. Videćemo.

Q: Možeš li mi reći da li si odrastao u Temerinu?

A: Ne, nisam. Ja sam iz Hrvatske. Tamo sam odrastao. Doselio sam u Temerin 2006. godine.

Q: 2006?

A: Da.

Q: Pa, bilo bi zanimljivo pitanje kako si se provodio ovde ukoliko si odrastao ovde, ali nisi odrastao ovde.

A: Nisam. (Smeju se.)

Q: Tako da moramo malo da ga izmenimo. Koliko si imao tačno godina kada si došao ovde?

A: Pa, znači, ja sam ’85, 20 godina sam imao kad sam došao u Novi Sad 2005. Znači, 2006. 21 godinu.

Q: 21 godinu?

A: Da.

Q: Pa, već si ušao u svet odraslih.

A: Pa, da. Ja sam došao tu da studiram. Samo sam prvu godinu bio u Novom Sadu, a onda sam posle došao u Temerin.

Q: Kako si se osećao kada si došao u Temerin? Kakva je bila situacija prvih par meseci?

A: Pa, ja sam se dobro osećao zato što sam dolazio ovde ranije. Moj tata se tu doselio ’96, tako da sam dolazio svako leto tu, pa mi nije bila to nova sredina. Mislim, znao sam i ljude, imao sam rođake, tako da je bilo OK.

Q: Da. Nije bilo nešto potpuno novo za tebe.

A: Ne, ne, ne. Dolazio sam tu stalno, da.

Q: Reci mi da li ti je bilo zanimljivo da ovde odrastaš?

A: Da li bi…?

Q: Da ovde živiš u stvari, ne da odrastaš. Da li ti je bilo zanimljivo da provodiš vreme ovde?

A: Da li mi je bilo zanimljivo? Pa, jeste. Mislim, kad sam upoznao ljude, kad sam stekao neko društvo, onda jeste. Doduše, prvih nekoliko godina dok sam studirao nisam se baš puno kretao po Temerinu. Mislim živeo sam tu, al’ sam bukvalno samo spav’o tu. Bilo sam stalno u gradu, na fakultetu i sve. Znači tek sam nakon par godina krenuo da se družim tu u Temerinu. Onda mi je postalo zanimljivo. Do tad mi nije nešto posebno interesantno bilo. Kad sam stek’o društvo, onda mi je bilo postalo OK. Tako da sad mi je dobro.

Q: S obzirom na to da sad već onako bližiš se tridesetoj u odnosu na generacije koje sad imaju, ne znam, 14, 18 godina, koji su tek pred ulaskom u odrasli svet, da li misliš da je njima zanimljivo ovde?

A: Pa, ja mislim da jeste, ali ne znam koliko su sad mlađe generacije navikle na… je l’ imaju prevelike zahteve, ali mislim da Temerin pruža dovoljno za svoju veličinu i broj stanovnika, dovoljno aktivnosti, mislim sadržaja. Kako da kažem, ima kafića za izlazak, ima tih nekih kulturnih dešavanja. Nema ih puno, ali ima. Ako ste baš zainteresovani, možete ići. Tako da je sve stvar čoveka, šta je njemu potrebno. Mislim, neko se stalno žali, nikad mu ništa nije dobro, a nešto kad bude, ne dođe tamo. Tako da, ja mislim da imaju mogućnosti da se lepo druže, da se zabave ovde i da nauče nešto. Naravno ne koliko ima Novi Sad, ali Novi Sad je ogroman, mislim puno veći od Temerina, ali mislim da može i ovde isto, mislim da je OK s te strane.

Q: Da. Drugačija je situacija. A ukoliko bi, na primer, došlo do neke vrste većih želja ljudi koji žive u Temerinu, kulturnih, sportskih, bilo kakvih, da li bi mogla da se prevaziđe ta umanjenost Temerina u odnosu na Novi Sad? Da li bi to moglo da se organizuje? Kakva je uopšte organizacija lokalnih dešavanja ovde?

A: Pa, kol’ko ja znam nisu nešto česta. ’Ajde, možda je to problem marketinga. Ja obično za neku manifestaciju čujem samo preko ljudi. Ne vidim nigde plakate. Ali, ne znam, budu neke izložbe u KICu, budu neke prezentacije u hali bioskopskoj. Znači, bude tih stvari. Naravno da ih nema puno, ali ljudi se organizuju na različite načine, ali nekako je uvek bio ja mislim problem taj marketing, kako dopreti do ljudi. Ja dok sam bio u Kancelariji za mlade, ja sam volontirao tamo, mislim još uvek sam volonter, mi smo isto imali taj problem kako privući ljude. Mi smo imali puno aktivnosti i u Kancelariji i u centru, svuda, ali da li je to doprlo do ljudi ili nije ili to onako prođe samo čuju, prođe im pored glave, pa zaborave, ja to ne znam. Ali mislim da se ljudi trude, oni koji rade nešto, da se trude da to nešto naprave. Sad da li će to neko doći da vidi ili neće doći…

Q: Reci mi, dok si radio u Kancelariji za mlade…

A: Pa, nisam radio, nego sam bio volonter.

Q: Da, dok si volontirao, kako si se osećao u toj sredini? Da li ste se suočavali sa nekim problemima? Da li su mladi zaista dolazili kod vas sa pitanjima konkretnim?

A: Znači, sad ovo prvo da odgovorim kako sam se osećao. Meni je bilo super tamo. Ja sam se Kancelariji priključio baš kad sam završio fakultet, odnosno kad sam završio onu zadnju godinu predavanja, pa kad sam imao prazan prostor dok sam radio diplomski onda sam se ja priključio njima. Tako da sam tamo stekao, puno ljudi sam upoznao i to mi je baš bilo super i bilo mi je drago da idem tamo i još uvek s puno ljudi održavam kontakt. E sad, neka moja iskustva dok smo mi tamo… dok sam ja bio aktivan, znači mi smo imali stvarno dosta tih da kažem aktivnosti i zabavnog karaktera i edukativnog karaktera i sve to. Ali neko moje iskustvo jeste da ljudi koji su dolazili tamo su bili jedan ograničen broj ljudi, da su isti ljudi dolazili, i mislim da smo teško dolazili do novih ljudi. Znači neko ko nije nikad bio, koga ne interesuje, nismo ga mogli dovući nikako. Znači, onaj ko je dolazio na jedno, došao bi i na drugo i na treće. Znači da je taj neki krug ljudi uvek bio otprilike isti koji je dolazio na naše aktivnosti. Mi smo pružali različite mogućnosti i za zabavu i za edukaciju i pomagali smo i u smislu osposobljavanja za neke sposobnosti. Mislim, imali smo edukaciju priprema za intervju za posao, pisanje CVa, dosta smo tih stvari radili. Bilo je i tih radionica za crtanje, za slikanje, za izradu materijala. Koliko se sećam to je bilo malo više posećeno, očigledno je to njima privlačnije, malo nešto zabavnog karaktera. Dolazili su ljudi sa pitanjima. Bila je tamo, još uvek ima, biblioteka neka mala. Ljudi su dolazili da iznajmljuju knjige. Interesovali su se za informacije o fakultetima, to mislim da sam video da su dolazili pred kraj srednje škole, da li im možemo pomoći pri odabiru fakulteta, predavanja, informacija o nekom fakultetu. Mislim, to je bio neki plan, da l’ se to obistinilo ili nije, ne znam, da se neki studenti priključe, pa da pričaju fakultetima, šta se na njihovom fakultetu radi. Tako da, bilo je… Znam da je bilo, dolazili su ljudi da se interesuju i mislim da smo im uvek izašli u susret i da su našli nešto što im je trebalo.

Q: OK. Možeš li da mi kažeš, pošto je to delimično vezano i za tvoju profesiju, na koji način misliš da ste mogli da pokušate da priključite više ljudi vašoj grupi i na koji način je uopšte lakše uvući ljude da se priključe određenoj organizaciji ili da pruže priliku nekome, nezavisno da li je to pojedinac ili je grupa?

A: Kako smo mogli da privučemo više?

Q: Da. Ne kao ispravka vašeg posla, nemoj pogrešno da me shvatiš, na koji način uopšte možemo da damo ljudima priliku da pruže nama priliku u bilo kojoj situaciji?

A: Pa, da, razumem. To je otprilike to što sam ja rekao za svoje lično iskustvo. Mislim da je najbolja reklama od usta do usta, kad ja kažem tebi, pa kažem ’Hajde, dovedi nekog’, pa ti nađeš prijatelja, pa ovaj ’E, ima nešto tamo se događa. Hoćeš sa mnom, ovo, ono…’ Mislim da taj način najviše pali, tako da smo najviše ljudi dovodili. Znači, ljudi koji su dolazili kažemo ’Hajde dovedite nekog’, pa onda neko dođe i kaže ’Joj, kako je ovde super. Što nisam došao ranije.’ Pa onda drugi put dovede… Mislim, bilo je i tih slučajeva. Tako da mislim da je to najefikasniji način u ovoj sredini da se privuku novi ljudi. E sad, kažem, to je bio ograničen broj. Nije to bilo nešto mnogo ljudi, ali znam da su dolazili tako preko prijatelja. Mislim da je to najbolji način. Evo, kažem, lepili smo i plakate i sve to, ali…

Q: Ali opet, od uha do uha je najbolje.

A: Mislim da je to najbolji način da se privuku ljudi. Znam da su ovi radili, išli su po školama, kad su bili neki projekti su se reklamirali po školama, držali prezentacije i sve to, ali nemojte me držati za reč, mislim da isto baš nisu uspeli da privuku mnogo ljudi.

Q: Teško je otvoriti vrata.

A: Pa, teško je, teško je, ali ima tu još jedna stvar, sad ako mogu da pričam o tome. To je možda jedno prokletstvo malih sredina, pošto je ovo mala sredina, i onda ljudi već imaju izgrađen neki stav o nekim stvarima bez da to nešto poznaju. I onda se tako kancelarije za mlade… Ja sam čuo tako sa strane priče, neke stavove koji nemaju veze sa realnosti, ali vrlo ružna jedna slika koja nije istinita, ali ljudi imaju takvu sliku o tome i znam da neki nisu zbog toga hteli da dolaze. Ja kažem ’Ali ljudi, nije…’ ’Ne, ne, znam ja. Nikad nisam bio tamo, ali čuo sam.’ Mnogi ljudi su se vodili tim isto. Imali su neki pogrešno izgrađen stav o Kancelariji za mlade i nisu hteli da dolaze zbog toga.

Q: Na koji način misliš da bi takva vrsta nesporazuma mogla da se prevaziđe?

A: Da, to je super pitanje. Pa, prvenstveno edukacija, izlazak u javnost, nekakvo oglašavanje, ali opet ti se sve svodi na to od usta do usta kako nas neko predstavlja ko je došao tamo, je l’. Znači, ja sam se uvek trudio da kažem ono što sam ja stekao. Mislim, moja su iskustva stvarno bila lepa. Tako sam drugim ljudima pričao. I kad sam u društvu negde, kažem ’Ljudi, super je tamo. Dođite da vidite. Ako vam se ne sviđa, idite. Niko vas ne tera, je l’ tako?’ Mislim da je to opet najbolji u ovim malim sredinama način, znači da ljudi koji dođu tamo, kojima se to svidi znači, da oni posle šire tu priču i da kažu ’Hej, ima tamo nešto super’ ili ’Ima tamo nešto što možemo da naučimo, dobro nešto da radimo’. Bilo koji drugi način… Kažem, oni su išli po školama i pravili su neke prezentacije, ali nije baš urodilo plodom.

Q: Pošto su ova pitanja delimično povezana, ako bi mogao da nam kažeš da li više učimo tako što nam je nešto saopšteno rečima ili na primerima?

A: Na ličnim primerima ili kako?

Q: Pa, prema onome što vidimo. Prema onome što nam se pokazuje. Ako učimo nešto od roditelja, da li je svrha u onome što nam oni govore ili onome što nam pokazuju svojim ponašanjem, na primer?

A: Da. Pa, to je sad interesantno. Mislim, učimo i na jedan i drugi način. Sad, ne znam, ima ljudi kojima možda više odgovara jedan način učenja ili koji više prednost daju ako nešto vide, možda će više to da mu odgovara nego da mu neko nešto kaže. Tako da, to verovatno opet zavisi od pojedinaca. Ali, mislim, učimo i na jedan i na drugi način, i primerima kad vidimo da neko nešto radi, ali i kad nam neko nešto saopšti. Sad, da li će taj neko ko prima informaciju… kako će on to da registruje, da li će poverovati ili će to ispitati, to već zavisi od njega.

Q: Naravno. Lično kako će ko odregovati.

A: Pa, da, jeste. Mislim, da, dobro kažeš, to jeste povezano sa ovim, kad ti neko nešto kaže ili kad vidi. Zavisi, kažem, neko eto ako čuje neku informaciju, za njega je to svetinja i više neće da menja mišljenje zato što je to negde čuo. Ima nas takvih.

Q: Hvala. Možeš li da mi kažeš na koji način misliš da ljudi stvaraju predrasude?

A: Na koji način ljudi stvaraju predrasude? Pa, predrasude nastaju prvenstveno zato što ljudi… Mislim, oni prvo dobiju neku informaciju, obično od starijih, ako su deca u pitanju obično čuju od roditelja neke stavove i onda se ni ne trude da prepoznaju objekte predrasuda, neka druga grupa ljudi, nacija ili nešto. I onda ako nešto ne poznaješ, onda ne znaš kakvo je to ili kakav je taj, i onda šta god da čuješ sa strane o tome, ti ćeš uglavnom poverovati u to ako su ti početne informacije negativne. Pa kažeš, oni su, ne znam, ružni, oni su bezobrazni, oni su… Pa svaki put kad čuješ sve više i više toga, a ti njih ne upoznaješ, nema šta da ti razbije tu predrasudu, ta predrasuda samo se učvršćuje. Tako da, mislim da je to to kad ti neko nešto priča, a onda se ti ne trudiš da to upoznaš i tako zapravo nastaje predrasuda, iz nepoznavanja tog objekta predrasude.

Q: Iz čega misliš da te same predrasuje nastaju? Da li nastaju iz nerazumevanja ili iz straha ili iz nekog načina da ljudi žele da se izoluju?

A: Pa, nekako mislim da u svemu tome uvek postoji neki strah. Da li je on svestan ili latentan, ne znam, ali mislim da uvek postoji neki strah od različitosti kod puno ljudi i neki ljudi rade na tome da ga prebrode, pa upoznaju nove stvari, nove kulture, nove ljude, a neki ljudi nemaju tu svest i ne žele da ga prebrode, nego jednostavno podilaze tom svom strahu i brane se na taj način što prave neku ogradu od tih stvati kojih se boje i onda tako nakaleme predrasude i…

Q: OK. Izvini, sad se malo više prebacujem pošto mi se mota gomila nekih pitanja po glavi.

A: Slobodno.

Q: Htela bih da obuhvatimo neki broj njih. Možeš li da mi kažeš šta misliš da izaziva agresivnost kod ljudi?

A: Šta mislim da izaziva agresivnost?

Q: Da li je to stvar karaktera ili nečega naučenog? Količina samopouzdanja kod tih ljudi? Ima li ga, nema li ga? Prosto, kakvo je tvoje opšte mišljenje o tome?

A: Pa, agresivnost… To je zapravo jako dobro pitanje. Ja sam radio rad na tu temu još dok sam bio na fakultetu. Ja sam to obrađivao sa aspekta socijalnog učenja. To kako učimo od drugih ljudi da se ponašamo. Ali, šta izaziva agresivnost? Pa, mislim, nije to nikad jedna stvar, normalno, to je sklop. Prvenstveno zavisi od karakteristika ličnosti. Kao psiholog to tvrdim. Znači, karakteristike ličnosti, način na koji mi doživljavamo svet, način na koji doživljavamo sebe, pa je onda tu povezana i ta priča o samopouzdanju i strahu i svemu ostalom, utiče prvenstveno na to kako ćemo se mi ponašati. E sad, karakteristike ličnosti, oni nastaju u interakciji i genetskih predispozicija i okoline u kojoj odrastamo. Zbog toga, šta uzrokuje agresivnost? Pa, kažem, prvenstveno je to karakteristike ličnosti neke osobe. I vrlo je, ne samo da kažem glupo, nego i opasno što rade mnogi ljudi koji se ne razumeju u temu što upiru prstom u jedan faktor, pa kažu ne znam eto filmovi uzrokuju agresivnost ili, ne znam, eno vam video igrice uzrokuju agresivnost ili… To je traženje žrtvenog jarca ili kako se već kaže. To je simplifikacija i zapravo ljudima je tako lakše da menjaju nešto izvan nego da menjaju sebe, pa kažu oni su krivi što su deca agresivna. Pa nisu filmovi krivi što su deca agresivna. Deca su, da kažem… način na koji se prema njima ophodimo, na koji ih odgajamo je onaj glavni zbog čega deca jesu ili nisu agresivna, a ne filmovi. Tako da to izvire iznutra prvenstveno, iz načina kako se neko razvija.

Q: Misliš li da ima dovoljno dece na igralištima ili da ih možda malo nedostaje? Šta bi mogao da bude uzrok tome ako fale ili ako ih ima previše?

A: Pa, ja moram prvo da kažem jednu stvar koja je meni bila jako simpatična i nisam mogao da verujem ispočetka. Imam jednu drugaricu koja ima ćerku i ona meni priča, kaže kao: ’Eno ćerka mi se igra s klikerima s društvom.’ Rekoh: ’Molim?’ Kao igra se s klikerima u dvorištu. Pa, rekoh: ’Zezaš me.’ Kaže: ’Ne, ozbiljno, s klikerima.’ Rekoh: ’Svaka čast. Nisam znao da se deca još igraju s klikerima.’ Da, oni se igraju s klikerima. Pa, ja vidim decu na igralištima, mislim kad prolazim. Vidim da se igraju. Da li je to malo ili puno, ne mogu da kažem, ne znam, ali igraju se još uvek na igralištima. Nije istina što kažu da deca više nigde nisu. Ali jesu. Sad kol’ko je to vremena. Ali igraju se, igraju fudbal… Imam drugara koji ima sina koji stalno igra fudbal. Mislim, igra i kompjuter, al’ igra i fudbal i vozi bicikl i sve to. Tako da ima dece napolju. Mislim, uvek je dobro da ih ima više, ali realno ne mogu oni stalno ni da budu napolju, da se igraju napolju. Tako da ja mislim da to nije toliki problem koliko se možda pokušava predstaviti javnosti. Ali opet da kažem, ja vrlo malo područje znam, pa sad da mogu da tvrdim. Nije da se baš nešto krećem da bih mog’o da kažem, ali moje neko iskustvo je takvo da mislim da ima dece, da se igraju.

Q: OK. Pošto nisi odrastao ovde, nisi proveo ovde ni pubertet, ni adolescenciju, tako da mogu da te pitam eventualno da li si prisustvovao nekim situacijama u Temerinu koje su imale agresivan karakter, problematične? Nisu morale da se tiču tebe. Mogao si da budeš samo posmatrač. Ili je to nešto o čemu si eventualno samo slušao. Ili prosto to nije ni dopiralo do tebe?

A: Pa, ja sam imao takvih situacija tamo gde sam ja odrastao. Znači nije u Temerinu, nije bitno. Ali jesam prisustvovao sam u Temerinu… Mislim, nisam prisustvovao kao učesnik, nego kao posmatrač, ali to je bilo par puta dok sam izlazio tu sa drugarima u kafiće neke. Onda su se tako par puta neki momci posvađali, počeli tući, ali nisam baš siguran zašto je to… Mislim obično da bude zbog alkohola, pa onda nađu neki izgovor zbog kog će se potući. Ali jedino na taj način sam, da sam video iz prve ruke neku agresivnost.

Q: Možeš li mi reći da li si ti lično imao takvo iskustvo, s obzirom da nisi odavde, da si došao iz druge zemelje?

A: Pa, u Temerinu nisam. U Srbiji nisam imao. Tamo odakle sam, jesam imao puno takvih situacija.

Q: A… Možeš mi odgovoriti ukoliko želiš, naravno. Kako si se osećao u toj situaciji? Da li je postojao neki način da se to prevaziđe? Da li misliš da postoji neki način da se te vrste problema sa nekom vrstom nacionalnog identiteta ili manjka nacionalnog identiteta u glavi prevaziđe?

A: Pa, vreme u kojem sam ja odrastao tamo u Hrvatskoj je bilo jako teško. To je bio posleratni period, kad se taj model reintegrisao u Hrvatsku i sve to, i tada nije postojala volja sistemska da se to reši, pa se nije rešavalo. Ja, iskren da budem, kako sam se osećao… Ja sam se boj’o, stalno sam bio u strahu i bežao sam i sve, ali nisi uvek mog’o da pobegneš. Nekad su te uhvatili i istukli te. Mislim, što jes’ jes’. Sreća ja nisam imao toliko puno problema, ja sam bio dosta dobar u bežanju moram da priznam, ali imam drugare koji nisu.

Q: (Smejulji se.)

A: Pa, da, ja jesam. Šta da kažem? Ja nisam neki hrabar, nisam se nikad tukao, nisam takav. Ja sam čitao i bavio se filozofijom i šta ti ja znam, glupostima. Šalim se, ne filozofijom, ali nisam se bavio tim tako tučama i glupostima, ali drugare neke moje jesu, tukli su ih svaki dan. (Smeju se.) Pa, jesu. Ja se sad smejem, nama je sad to smešno koji smo to prošli, ali tih nekoliko godina, znači ’97-8-9, 2000. su bile jako teške tamo za nas i ja sam stalno bio u strahu. Mislim, ja sam taj period doživeo teže nego što sam doživeo period rata koji sam isto proveo tamo. Tako da, to je vrlo teško i mogu da kažem sreća da je to u mom kraju prevaziđeno. Kako je prevaziđeno? Pa, eto, suživot. To je ono što sam rekao kad smo pričali o predrasudama, bili smo primorani tamo da živimo zajedno i da idemo u iste škole i da idemo u iste vrtiće i da idemo u iste kafiće. Jednostavno s vremenom shvatiš, mislim oni koji su pravili probleme s njihove strane i oni koji su pravili probleme s naše strane da smo i mi ljudi, da smo od krvi i mesa i jednostavno je to nekako prevaziđeno. Sad mi je jako drago što takvih problema dugo nema tamo, ali tih nekoliko godina je baš bilo onako teško.

Q: Misliš li da klinci sad tamo drugačije razmišljaju, da nemaju više…?

A: Tamo kod nas?

Q: Da.

A: Ili ovde?

Q: Može biti ovde, može biti tamo. U bilo kakvoj situaciji. U bilo kakvom području koje je imalo takvu vrstu problematike.

A: Ono što je meni interesantno, pošto inače to je tema kojom sam se bavio u diplomskom radu, ja sam ugodno iznenađen razvojem situacije tamo kod nas što mislim da nema tih podela među klincima. Tamo sad svi se druže, sve je OK. Dok, sa druge strane, u Temerinu postoje uvek velike podele, što je meni onako baš strašno. Bio je jedan dobar film, neki momci su to radili, o suživotu Mađara i Srba, pa neko je rekao: ’Mi ovde ne živimo zajedno, nego živimo jedni uz druge’, tako nekako su rekli. I to je zaista nešto što sam i ja stekao neki utisak, što je strašno. Tako da, u principu, mislim da je sada situacija ovde i dalje tako loša, dok se tamo popravila, tamo više toga nema, a ovde i dalje su deca dosta odvojena. Zašto je to tako, mislim, ne bih da ulazim u to. Imam neke ideje zašto je to tako i mislim da sam na dobrom tragu da to i jeste tako, ali ne bih da pričam o tome.

Q: Ne moraš, naravno. Ali, s obzirom da znaš dosta o tome i da si proveo određeni deo života ovde, misliš li da postoji način ili eventualno da može da se pronađe način koji bi razrešio takvu situaciju?

A: Da se to reši?

Q: Da.

A: Da, apsolutno postoji način. Ne postoji volja. Ne postoji volja. Mislim, ne postoji politička volja, da budemo otvoreni. Znači, ne postoji politička volja da se to reši jer i jednima i drugima odgovara takva situacija, ali postoji način, vrlo jednostavan način. To je zapravo urađeno tamo kod nas. To je tamo urađeno kod nas. Ako ste pažljivo posmatrali, onda sam već rekao u čemu je problem, rekao sam i šta je rešenje. Tako da apsolutno postoji, samo ne postoji volja.

Q: Hvala ti puno na razgovoru.