A 1997 Temerin

A – 1997 – Temerin

Q: Rođena si ovde? Je l’ bi mogla da mi kažeš kako si provodila svoje detinjstvo ovde?

A: Pa, da. Uglavnom u okolini zgrade u kojoj sam živela. Imali smo društvo koje se, sticajem okolnosti, naravno, našlo tu. S njima smo se družili. U detinjstvu jako mi je bilo stalo do društva, bilo mi je bitno da se uklopim, bez obriza na to kako će oni da reaguju na moje prisustvo, recimo. Dešavalo se, naravno, pamtim i lepe trenutke i one manje lepe kojih je bilo. Mislim da nisam mogla da utičem toliko na to, mislim da je moje detinjstvo uticalo kasnije na moje razmišljanje o društvu generalno. Naučila sam neke stvari, koliko je zapravo… koliko nije neophodno gurati se tamo gde ti… jednostavno gde vidiš, gde osećaš da ti nije mesto. Možda je to i posledica toga što nisam naročito društvena, ali sam komunikativna i to mi je neka dobra osobina.

Q: Pošto si pomenula to da ne treba se gurati tamo gde osećaš da ti nije mesto, ako je to bio sastavni deo tih loših delova iz detinjstva, možeš li mi reći nešto o tome, opisati neku od tih situacija?

A: Pa, to su situacije koje sam ja prevazišla zapravo, nisu mi toliko nanele neku emotivnu bol koju su mojim roditeljima, ali ja nisam obraćala, tada, pažnju na to. Meni je samo bilo bitno da se družim i ja sam se družila i iskoristila sam detinjstvo maksimalno. Mogu da kažem da sam celo svoje detinjstvo provela igrajući se i čak i kad sam krenula u školu, zapostavila sam i školu i u nižim razredima osnovne škole, tek dok nisam sazrela i shvatila zbog čega, zapravo, treba da se posvetim školi, zbog čega je bitno obrazovanje. Dešavale su se situacije, ali čini mi se da sam stvorila odbrambeni mehanizam pomoću kog se dan-danas borim protiv toga i ja mislim uspešno, bez obzira na to šta neko kaže ili uradi, mislim da imam solidan odbrambeni mehanizam. Valjda zbog toga ili zbog moje prirode, ne znam.

Q: Obe opcije su dobre. Možeš li mi reći nešto o tom odbrambenom mehanizmu?

A: To je lično moj, ja sam ga sagradila bez ikakvog uticaja da kažem da sam ja svesna da je neko uticao na to, bez ikakvih saveta ili nešto slično. To je, jednostavno, došlo prirodno i to jako pomaže. Ne dozvoljava nekim osobama do kojih ti nije stalo da uđu dublje u tebe, da te povrede na neki način. Naravno taj moj odbrambeni mehanizam ne podrazumeva vređanje ostalih ili bilo šta da radim nekom nažao, naravno, to nikako, nego jednostavno taj moj stav, prirodni gard, pomoću kog se borim protiv toga. Da, mislim da svaka osoba treba da ima neki svoj lični, individualni odbrambeni mehanizam, jer ne zaslužuje svaka budala da zna nešto o tebi što ti ne želiš. Ili da te povredi na neki način. Ma nekad je situacija neminovna, je l’, ali opet ti pomoću tog odbrambenog mehanizma uspevaš da se odbraniš i da prevaziđeš tu situaciju i da se oporaviš.

Q: Hvala.

A: Molim.

Q: Htela bih da te pitam nešto upravo zato što si rekla da svi moramo izgraditi svoje odbrambene mehanizme. Na koji način misliš da bi ljudi mogli da grade bolje odbrambene mehanizme, pošto oni mogu da budu proizvod ili straha ili prosto želje za izolacijom ili očuvanjem neke svoje ličnosti bez napada drugih ljudi? Na koji način bismo mogli da poboljšamo komunikaciju između ljudi, da ne bi uopšte dolazilo do takvih vrsta napada drugih ljudi na našu ličnost?

A: Pa, zapravo, komunikacijom. Komunikacijom se, čini mi se, prevazilaze takve stvari. Bitno je da pričamo sa tim ljudima otvoreno, da kažemo neke svoje probleme, da nam oni kažu neke svoje. Ne mora to biti ništa preterano lično, ali da ta osoba shvati da si iskren i, zapravo, upoznavanjem novih, različitih ljudi, mi stičemo toleranciju i, na neki način, empatiju koja je veoma, veoma bitna u životu iako možda osobe koje je nemaju, u nekom materijalnom smislu prolaze bolje, ali to je isto stvar izbora, čini mi se ili, opet, prirode.

Q: Nikad ne znamo između ta dva kraja. Dobro. Spomenula si iskrenost. Iskrenost bi mogla da bude jedan od osnovnih principa koji nas vode u životu. Možeš li mi reći koji su tvoji neki principi koji su te najviše vodili u životu?

A: Moja unutrašnja energija i moja otvorenost. Mislim da sam iskrena iako opet kažem da se ne družim sa velikim brojem ljudi, ali ponekad možda mi je zbog toga i sve bez veze. Ponekad se možda i loše osećam, ali shvatim da sam sama izabrala taj put. Naravno, ne znači da ne treba ništa da uradim povodom toga, samo nekada jednostavno u tim kriznim situacijama pokušavam da uđem u još kompleksnije odnose sa osobama sa kojima sam inače veoma bliska i na taj način to prevaziđem. Ili jednostavno radim nešto što će učiniti da se sećam dobro.

Q: Možeš li mi reći, pošto si spominjala dosta da nisi društvena iako si komunikativna, tako si definisala sebe da nisi društvena, da li misliš da si time sebi obezbedila neku vrstu sigurnosti ili možda da više sebe čuvaš od ljudi s kojima ne treba da stupiš u kontakt?

A: Da, više ovo drugo. Zapravo, izbegavam druženje sa osobama koje mi ne odgovaraju na prvi pogled iako možda to ponekad i nije dobro, ali jednostavno ne silujem i možda idem linijom manjeg otpora. Međutim, poznavajući neke ljude kojima je toliko… t.j. većina je ljudi kojima je toliko bitno da se uklope u društvo, ne znam koliko je to, zapravo, linija manjeg otpora. Jeste možda pasivniji način, ali opet mislim da je mnogo lakše pustiti da te nosi voda nego ići uzvodno. Mislim da je ipak lakše, bez obzira na pasivnost.

Q: Kako bi, prema tebi, trebalo izgledati prevazilažanje konflikta koji može da se javi u bilo kom smislu u društvu? Može da bude socijalni, ekonomski, može da bude politički. Kako zamišljaš da bi to bilo možda najbolje izvesti? Možeš li mi reći iz nekog tvog primera?

A: Mislite da li sam za neke kazne ili…?

Q: U principu, možeš da odgovoriš na ono na šta tebe pitanje navodi, naravno. Ali, prevazilaženje konflikta… Ukoliko ti imaš jedan interes, a osoba kraj tebe ima drugi interes, samo niste svesni da možete naći neki zajednički put. Eventualno da živite zajedno, da sarađujete, da idete ka istom cilju, negde, iako su vam različiti krajnji ciljevi?

A: Pa, da. Doći do… komunikacijom zapravo, pokušavati ostvariti dobar odnos i napraviti taj neki balans interesa, neki možda kompromis, ukoliko je to moguće i ukoliko se slažu, ali kada možda procene da to jednostavno ne ide, da se energije ne poklapaju, da se interesi ne poklapaju, da se ništa ne poklapa, ja ne vidim razlog zbog čega bi trebalo insistirati na bilo čemu.

Q: Kakav stav zauzimaš prema mišljenju drugih ljudi?

A: Onaj stav ‘Baš me briga šta drugi misle’ ne mislim da je naročito iskren, jer nikad ne može da te briga baš šta svi misle, odnosno, može da te briga šta neko tamo tebi nebitan misli, ali naravno da svi imamo osobe do čijeg nam je mišljenja veoma stalo. Tako i ja i bitno mi je kakvu sliku ostavljam, ali da, mislim da nije iskren taj stav i mislim da osobe koje to govore možda ponavljaju to kao neku mantru ne razmišljajući toliko koliko je zapravo njima stalo šta drugi misle. Naravno da nam je svima stalo.

Q: U redu. S tim u vezi dolazimo negde do pojma predrasuda. Pošto, izgleda, svi ljudi imaju opciju da već znaju šta neko drugi želi i voli i kako to ide, je l’ bi mogla da mi daš neko svoje shvatanje predrasuda, kako do njih uopšte dolazi?

A: Neznanjem i potrebom da imamo stav o bilo čemu iako neku materiju ne poznajemo. Pod materijom podrazumevam neku možda osobu ili neku grupu ljudi, ali mislim da dolazi i iz neznanja i možda je čak i u gorem slučaju kada ne postoji potreba da se tu nešto promeni, da malo zađeš dublje i proučiš nešto i na osnovu toga malo se edukuješ i na osnovu toga izgradiš svoje neko mišljenje koje, uglavnom, neće biti toliko površno, u svakom slučaju. Mislim da možda na taj način može da se prevaziđe predrasuda.

Q: Na koji način misliš da je lakše preneti dobru energiju na ljude oko sebe?

A: To je teško pitanje. Ne možemo svi to da radimo, naročito što sticajem okolnosti nekima se ta životna energija jednostavno ugasi i taj ima lični problem i naravno da nestaje pozitivne energije. Ali, s druge strane, možda osoba koja ima neiscrpnu pozitivnu energiju prirodno može da utiče na druge. Prirodno ili stečeno životom kojim je zadovoljan. Naravno da može da utiče na druge. Zato je bitno da se okružimo pozitivnim ljudima, mada, baš i ne po svaku cenu. Naravno, ne lažno, lažnim ničim izazvanim optimizmom. Ne, to ne podrazumevam.

Q: Ljudi za koje si pomenula da gube energiju polako, nažalost, oni se na neki način izoluju u stvari. Šta misliš da ljudi dobijaju takvom vrstom izolacije? Dobro ili loše, prema tvom mišljenju?

A: U početku je možda dobro, izbegavaju da ostali formiraju neku sliku o njima, da znaju šta se njima zapravo dešava, povlače se u sebe, a kasnije to povlačenje u sebe dovodi do usamljenosti, tako da je tim osobama neophodna pomoć bilo da je to neki član porodice, neka podrška, da naravno, podrška ili ako to preraste u neki ozbiljniji problem, pa i pomoć psihologa, psihijatra, zašto ne? Uvek postoji rešenje problema.

Q: Da li misliš da više učiš na rečima ili na primerima?

A: I jedno i drugo. Međutim, teorija je bez prakse ništa, a s druge strane i teorija je bitna, jer nas uvodi u praksu na neki način. Tako da mislim da je važno i jedno i drugo. Ne znam šta mene lično vodi, ali recimo od kada sam krenula u srednju školu mislim da sam dosta sazrela baš zbog razgovora koje smo vodili, bez obzira na moje vaspitanje kojim sam zadovoljna. Dobila sam tu neku zrelost. Ne znam, možda je to sa godinama, ali ja to nekako pripisujem školi i obrazovanju.

Q: Možeš i mi reći šta se po tebi podrazumeva pod identitetom? Šta je, u stvari, identitet jedne osobe?

A: Identitet osobe je, zapravo, nešto što se stiče. Mi osnovu za to, naravno, dobijamo po rođenju. Ali, problem se dešava kada počnemo da se uključujemo u društvo. Svi smo različiti, to je činjenica. Ali, čini mi se, što je malo i tužno, da veliki broj nas pokušava da tu svoju ličnost odbaci da bi se uklopila u šire mase, u njihovo razmišljanje, u njihovo ponašanje. Od najbanalnijih stvari, muzičkog ukusa… Zapravo, to nije najbanalnija stvar, uopšte nije. Tu sam malo kiksnula. Stil oblačenja, nije ni to, ali najbanalnijih stvari do svega ostalog. Sve je povezano, ne mogu da isključujem ništa. Sitnice su ono što nas identifikuje isto.

Q: Na koji način si ti gradila svoj identitet?

A: Slobodom. Slobodom razmišljanja, slobodom kretanja, ponašanja. Mislim da je to. Ali, bila sam svesna da moram da učim. Ne mislim samo na formalno obrazovanje. Naravno u svakom smislu i to doživotno. To sam naučila i trudiću se da tim putem idem do kraja života, da neću izgubiti onu životnu energiju.

Q: Pomenula si ljude koji se više uklapaju, pripadaju određenoj grupi koja je vladajuća, da bi bolje prošli. Šta misliš kakvu vrstu sigurnosti oni pronalaze u tome? To je jedno pitanje. Drugo bi bilo na koji način bismo mogli da im pomognemo da možda izgrade neki sopstveniji identitet?

A: Uh, to su ozbiljna pitanja. Da li dobijaju sigurnost time? Prividno. Oni misle da da. Zapravo, to je put koji je lakši, čini mi se, i oni time ne dobijaju bog zna šta ukoliko nisu glavni u toj nekoj grupi mediokriteta. Mislim da će lakše postati žrtva te iste grupe, nego neko ko je van toga, ko ima svoj odbrambeni mehanizam i svoje stavove i svoju ličnost, naravno koji nije preterano ograničen, jer to ne vodi ničemu. Mislim da bi u nekom trenutku čak i lošije prošli od onih koji su van. Ako se ne ističu.

Q: Sad bih se malo prebacila, pošto je to sve negde vezano i za ovaj deo. Pošto živiš ovde u Temerinu, ovde si provela ceo život, misliš li da ovde ima dovoljno mladih?

A: Mislite na broj?

Q: Pa, mislim na broj, ali mislim negde delimično i na zadovoljstvo mladih i na želju da ostanu ovde da žive. Ostvarenost. Kulturološki, muzički, socijalno, na bilo kom nivou.

A: Mislim da brojčano mladih ima dosta, koliko sam uspela da primetim, ali ta neka lična satisfakcija, mislim da je na lošem nivou. I potpuno razumem svakog mladog čoveka koji želi da svoj život učini boljim, kvalitetnijim, makar to bilo da ode iz zemlje. Potpuno to razumem. Ne mislim da je dobro za ovu državu, ali ljudi koji su mogli da odlučuju o tome šta je dobro za ovu državu izabrali su loš put, tako da zbog čega optuživati jednog mladog čoveka koji samo želi da učini svoj život kvalitetnijim… A opet, ako se izabere put takav da se ostane ovde, ne znam koliko bi taj isti čovek mogao da pronađe zadovoljstvo u onome što radi, koliko bi bio nagrađen za to što radi, koliko bi bio srećan. Ne znam, još uvek nisam došla do tog stepena da razmišljam jasno o tome. Natravno da se to prožima kroz svakodnevnicu, ali nisam konkretno razmišljala šta bih ja uradila po tom pitanju. Mada, ukoliko ovde ne bih imala neke šanse, ukoliko ne bih mogla da pronađem satisfakciju, ne bih se ograničavala.

Q: Šta je ono što bi tebi najviše zasmetalo?

A: U kom smislu?

Q: U smislu da bi želela da napustiš Temerin ili eventualno da…

A: Da, zapravo, smetalo bi mi, smeta mi i sad kad pogledam kako prosečan čovek živi. Prosečan čovek koji je obrazovan ili koji nije obrazovan. Jednostavno, posmatranjem situacije, ne znam koliko bih mogla da se istaknem, ne znam koliko bih mogla da budem nagrađena za to, jer je to veoma bitno ako mi odaberemo životni put, mi treba i da ostanemo u životu od nečega, tako da videćemo, ne znam, ali razumem. Ne mogu da kažem da podržavam, razumem potpuno i nikada ne bih optuživala nikog ko želi da poboljša svoj život.

Q: Kako misliš da bi to moglo da se promeni?

A: To je jako teško. To je nešto što se gradilo, gradilo i gradilo i rekla sam da sam optimista, ali ponekad sam stvarno preplavljena pesimizmom u nekim slučajevima, u nekim situacijama gde jednostavno ne vidim izlaz, bar ne da ga pojedinac može naći. To je nešto što se sistematski radi i to je nešto što zahteva upornost i to je nešto što zahteva odlučnost, bez ikakvih kikseva, bez ikakvih kompromisa. Mislim da je to jako teško i da prosečan čovek u Srbiji ne može da odlučuje ni najmanje o tome, što je tužno, jer s obzirom da mi kao možemo da biramo ko će nam biti na vlasti, ali zapravo i ne možemo.

Q: Da li si prisustvovala ovde nekim situacijama koje su bile problematičnog karaktera, baš zbog takve vrste neke loše organizacije ili…?

A: U egzistencijalnom smislu?

Q: U društvenom smislu, socijalnom smislu, ne želim sada da ti namećem neko konkretno pitanje. U bilo kom smislu da su se mladi suočavali sa nekim problemom koji im je bio nametnut zbog toga što nešto nije bilo uređeno onako kako bi trebalo da bude. Može da bude u okviru škole, može socijalno, možda između prijatelja. Znam da je široko pitanje, ali…

A: Jeste. Jako nezgodno. Ne znam koju temu da načnem, koji problem. Što se tiče mladih i njihovih sukoba, ne znam šta bih trebala da dodam po tom pitanju osim da nam je svašta nametnuto od strane medija, od strane nekih kvazi autoriteta i da uvek, uvek, uvek fali kritičkog razmišljanja. Ne toliko teorija zavere, ali kritičkog razmišljanja. Da, i to je nešto što možda ima veze sa vaspitanjem, možda od kuće polazi to da ti treba svaku informaciju da malo obradiš u glavi, da povežeš one što si do tad čuo neke stvari, a ne samo da uzmeš zdravo za gotovo. Ne znam, ali mislim da je to problem kod mladih, ali ne samo kod mladih, mislim kod svih i da to dovodi do lakših, ali i težih sukoba, do nerazumevanja, do problema inače. Mislim. Ali, opet, to ne možemo da promenimo. Možemo samo da kritički razmišljamo iako to nije baš „samo“.

Q: Na koji način misliš da bismo mogli unaprediti kritičko razmišljanje, jednostavno povećati ga?

A: Sistemom obrazovanja opet. Mislim da je veoma bitno da mi u školi kritiki razmišljamo, ali i kod kuće i na ulici, i to neko neformalno obrazovanje u vannastavnim aktivnostima, dok gledamo TV naročito, dok smo na internetu. I tamo isto je jako bitno, selektovati ono što ćeš slušati i što ćeš gledati, ne upijati sve. To je jako bitno. Naučiti tu tehniku koja se gradi postepeno. Ne može odjednom ništa.

Q: Hvala ti puno na razgovoru, bio je jako lep.

A: I tebi hvala.